Srpski sion

Бр. 24.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 383

осећа у себн потребу душе, да се на само Богу помоли. Тако је Христос Саситељ наранивши са 5 лебова и 2 рибе око 5 хиљада душа. и отнустнвши нарањенп народ а отправивши лађом и ученнке своје, „попео се на гору сам, да се Богу моли" (Мат. 14., 23.). Исто је то чннио н пред сами час своје предаје „у руке људи грјешника" (Лука, 24 , 7.), када је- са евојим ученицниа дошао „у село, које се зове Гетсиманија," те од њпх свију изабрао њих тројпцу „Петра п оба сина Зеведејева" и пошао „да се Богу помоли"; па оставивши и њих тројицу од њих се удаљио и сам самцит се топло Богу помолио. (Мат. 26., 36.—39.) По баш Христос, син Божјн, који је учио, па и налагао, да се ваља „у затвореној клијети" Богу молити, те који се и сам у извесним приликама насамо Богу молио, рекао је и тврдио : „ Још вам кажем заиста: ако се два од вас сложе на земљи у чему му драго, за што се узмоле даће им отац мој, који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрани у име моје ондје сам ја међу њима" (Мат. 18., 19.—20). С тога и видимо; да апостоли „сви једнодушно бијаху једнако на молитви и у молењу са женама, и с Маријом, матером Исусовом, и браћом његовом." (Дела, 1., 14.) Па збиља, и заједничка. јавна богослужба има велику своју вредности, на и леиоту; јер на таковој богослужби — као што то дивно и врло згодно каже Златоусти светац — верни „љубећи друг друга", а „имајући срца -горе — благодаре Господа", те „једним устима и јидним срцем славе и ваепевају пречасно и великолепно име. Отца и Сина и светога Духа." (златоустова, литургија). Према томе са свим је умесна и оиравдана за.једничка, јавна молитва, те св. наша мати, црква иравославна каже и налаже деци својој, да су дужни „молити се Богу и слушати службу Божју сваке недеље и нразника* (I. зап. Бож.) За заједничку, јавну молитву у сваком верском, па и у хришћанском друштву одређено је било нарочито место. То је место имало своје нарочито име, а и украшавало се друкчије од осталих места и домова. Према томе, треба рећи коју 1 ) о називу, 2.) о украсу дома молитвена. 1.) 0 називу св. дома молитвеног. Говорећи о називу св. дома молитвеног

не мислим се и опет дотицати оних, духу хришћанске љубави скроз противних назива, које назарени нашем дому молитвеном придевају; доста је и оно, шго сам у I. одељку навео. Овде хоћу да наведем, како дом молитвени називамо ми, а како, назарени. Истина, да назив дома молитвена није нешто нужно и врло важно, не сачињава суштине па ни основа вере; али ипак и расматрање о називу дома молитвена показаће нам и доказати, колико назарени право имају, кад говоре да се они строго и у свему придржавају — св. писма. Иравославни нашвају св. дом молитвени обично „црквом". Тако га пак називају с тога, што се тим именом дом молитвени и у св. писму назива: „И уђе Ис.ус у цркву Божију и изгна све, који продаваху и куповаху по цркви." (Мат. 21., 12. — види: Мар. 11., 15.; 13., 1.; Дела 2., 46; 3.,, 1.; и др.) Пре него што наведем, како назарени називају дом молитвени добро ће бити да напоменем, како се назарени радо хвале и тиме, како они „знају св. писмо наиамет;" и то они радо истичу, као неку иревагу над нами и нарочиту заслугу пред Богом, јер из особитог поштовања к Богу и нарочите тежње да му угоде, они реч Божију научише — „напамет". Све да је и тако, ипак то не би било нешто необично, чудновато, неиојмљиво; јер држећи се искључиво св. нисма и читајући га непрестанце, није ни чудо, ако га и знају „напамет." Међу тим православна црква при богослужби упутребљује млоге и опсежне књиге а уз св. иисмо; па све то знати, има и само св. писмо „напамет" научити —- свакако је тешко, па и немогуће; па има у нравослављу људи, који су не само у св. иисму, него и другим књигама црквеннм дост'~ окретни и брзо се наћи могу. Али колико је истина то, да назарени знају св. писмо „напамет" доказаће сљедеће. Отишавши једном у назаренску богомољу запитах их: како они називају дом молитвени? На што „старешина" одговори: „скупштина" или „кућа скупштинска." Кад их запитах: а зашто га не називају „црквом?" на које „старешина" — некако иронично — одговори, да они дома молитвена с тога тако не називају, што реч „црква" значи заједницу оних људи, који у Христа верују, и што се зграда дома молитвена тим именом назвати не може; ово потврдише још неколико угледнијих и у вери