Srpski sion

С тр . 616.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 36-

Јанишев исповедник руског дара, славенофил ђенерал Кирјејев, од Срба: епископ Ружичић, архимандрит И. Весић п т. д. На конгресу прпмљене су једнодушно ове резод.цпје: Папски покушаји: да се постигне јединство цркве у римском смислу, и покушаји за поновно сједињење, који у ово! намерп леже, јесу пропали и увек ће пропасти, јер се с њима иде само привидно за сједињењем, а у истину почивају на покоравању; даље јер је рпмско начело у свим битним тачкама саграђено на фалзификатима, и јер стално развијање цркве и човечанства може наћи корена једино у истини; најзад јер тежња цркве за влашћу, за световнпм врховним господством стоји у противности како са бићем Хришћанства, тако и са напретком и слободом човечансгва." Занпмљива је и теза, која говори о удтрамонтаству и ватиканизму римске цркве, који су њезин основ, и који се могу само тако срушити да „иросвећенн католицп увиде ту чињеницу те раскину сваку заједницу са натражњачком црквом, те се прикључе старокатоличкој." (Избор пароха.) За пароха у Сегедину изабран је јереј Лазар 1Певи% са 22 гласа протпв јереја Јефте Петровића, који је добио 1 глас. Од нрисутних скупштинара један није гласао. Кандидати су били поменута двојица п јереј Петар Агрима. (Српске задруге побожних људи.) Из Потисја пишу: Већ је јављено, да се сав наш народ кренуо против назаренске секте, а кренуо се тиме, што је народ почео на најпримитивнијој основи подизати задруге побожних људи. Чланови тих задруга су дужни ићи сваке недеље у цркву и тамо се смерно Богу молити. Осим тога дужнп су се честито владати, те се не смеју опијати, ићи у крчму, пушити, нити иначе какво зло чинпти. Дужни су даље један другог иотпомагати, дакле потпомагати ближњег свог као што свето писмо и учи. ПГто је најглавније дужнп су се недељом састајати да се заједно поучавају и да заједнпчки читају еванђеље и да га тумаче. Према томе је основа тих задруга и њихова цељ врло племенита и ако су подигнуте сасвим примитивно. Може се слободно рећи, да ће се тим назаренска секта и сузбити. Па норед свега тога и у тој тако племенитој работи има неке опасности, која се можда и нехотице појављује, али која и нехотице може бнти опасна ако се пусти да се развије и да заузме маха. У ствари је ово: Ти наши задругари, ко.ји су устали да бране Православље, позивају се међу собом евангелицима. — Ваљда с тога, што заједнички чптају еванђелије. Као што се видп, то пме изгледа сасвим невино, али ми држпмо, да оно

временом може битп и врло опасно с тога, што има евангелиста протестаната, којп се битно с нама разликују. Дакле, добро би било, да се у томе правцу што учпни те да се спречп то називање п да се од једнога зла не направе два зла. Свештеници, пазпте! (Наивноот и уображе&е.) Да имамо места, прештампали би цео уводнп чланак из 130. броја „Заставе", ког је донела иоводом нрошле конференције код угарског министра иредседника барона Банфија. Но ради регнстровања наивности, којом се баве, и и уображења, којим се заносе господа око „Заставе", те ради карактеристике њихова вођења јавнпх послова довољан је и овај извод из тог чланка. „Застава" рече: „Како јављају из Будимпеште, Петровдански сабор није одгађањем свој живот завршио. Поново се потврђује наша првапгња вест, да ће сабора бити још у октобру ове године, и онда је извесно, да ће сабор успешно радити. Поуздано се држи, да је начелна страна сукоба решена још пре бављења саборских посланика горе код Банфпја, н да ће се сад сабору оставити одрешене руке. Никакви прописи од горе не могу више доћи, јер се видело, како онн пролазе. „Банфп у два маха држи конферпсање због нашег сабора, п то јуче у понедељак с једнпм позваним посланицима, и у среду с другнм. Хоће да буде свестрано обавештен и да извуче из тога саветовања за себе, што је најбоље. Но ипак ће се уверити, да сви нутевп воде поновном отварању сабору п слободном решавању у границама закона. „Држање последњег сабора добило је већ сазивом сабора на конферисање одобравање. Успех конферисања доследно овом у данашњим приликама може само битп у отварању сабора, а какав ће рад у том сабору бнти, то је већ унапред обележено досадашњпм радом и изјавама саборске већине." Можда то није више наивност. Ал' тешко нашем народу крај таких му прнјатеља! (Нова ракетла.) Поводом исте конференције пуштена је у уводном чланку 100. броја . „Браниковог" нова ракетла са неког „вишег гледишта." „Ми чекамо мирно без одугиевљења и наде, али и без страха или зебње. и Сипке! 181: с!ег К,ес1е 8нш! Битп без одушевлења па и саме наде, а у исто доба и без страха п без зебње, то је исихолошки друкче неразумљпво, пего бити без икаквих мисли. У таком стадију морао би се и налазити онај, који иде у сусрет догађајима, да их види, иа тек онда да се према њима равна. А зар дотле, автономијо и народе, нек се о вама брину неки други, а не они око — „Бранпка"! Красно јунаштво, дивно родољубље, мудро ли вођење народних послова — чекатп жмурећки готове догађаје, па се према њима равнати, евентуално тражити заветрину! Лепа ли је