Srpski sion

В р . 38

„СРПСКИ

СИОН."

стр . 643.

цијатмва у њезипој легислацији. То је једино здраво и коректно начело сваке дрквене организације и с њом спојене легислације. То наадло није руководило нас. И зато смо дошли до данашњих заилета. Ко је имао иницијативу и вршио право предлагања при организацији автопомије у Ердељу? Ко ту иницијативу узима и нредлог спрема за организацију автономије католичке цркве у Угарској? Еиискоиат. Да је тако чињено и код нас, не би било данашњих заплета, а најмање питања: је ли епископат пристао или није на наше автономне уредбе. А ко зна, да ли се још не ћемо морати враћати коректном почетку? Којим путем и начином, то се данас још не да предвидети, али смо склони веровати већ, да ће до тога враћања морати доћи, устрају ли поступци и смерови тако званих народних странака. Ко зна: шта је црква и у цркви Јерархија, и коме је стало. да црква свој задатак успешно врши и своју задаћу постизава, а не ће истину да таји и против ње да ностуна, та-ј не ће никад одрицати и порицати Јерархији меродавну и одлучну реч у питању и у послу уређења цркве и њезиног не само унутарњег, него и спољашњег живота; јер су оба саставни и не2>азлучни делови црквеног тела, цркве као целине. И наш Сабор има своје меродавне речи као што наглашава г. Полит, али на другим странама наше автономијз; у погледу школе, фондова и фундација; а на терену црквеном, треба да има меродавну реч у оном делу црквеног живота и њезине управе, који му део, и у колико, сама црква устуии, крај њезине контроле, у општој цељи црквиног задатка, а с обзиром на околности и захтеве времена, којима је православна црква увек била вољна снисходити и нрема њима се акомодирати, до граница могуЛности и дозвољености, а да себе и свој епискОпални јерархијски карактер и свој иозив не изложи, и у иитање не доведе. Код нас се врло и непрестано греши у расуђивању надлежности у унутарњој и спољашној црквеној управи. Ова последња се с неких страна сасвим виндицира правној сфери световњака, а Јерархији одузима. Ту је извор свију наших „автономних" јада и зала. Неки ипак желе и траже демаркацијону линију у погледу те надлежности. То су умеренији елементи нрема оним неумеренима. Али ни једни ни други

не признају црквено-правну сферу Јерархије у спољашној црквеној управи. Они први никако, ови други не довољно. А једни и други зато, јер не виде и у снољашној управн црквеиој цркву и њезин задатак и тзив; јер не могу да иојме, да црква свој позив и задатак врши и постизава не само путем и средствима, ко.ја јој стоје на расположењу у унутрашњој њезиној управи, него и у спољашној; јер не могу да, схвате, да је и спољашња управа црквена саставни органични део тела црквеног, њезиног бића и определења. Са првима, ради њиховог искључивог гледишта, не може бити споразума; они су интрасигенти. 0 другима може бити споразума онда, ако признаду да жељену демаркацијону линију има ирава да иовуче и одреди црква сама, односно њезина Јерархија, као носилац свију ирава и целокуине власти у цркви. А да она то учини до иоследње тачке, у границама споменуте могућности и дозвољености, то јој налаже већ општи интерес саме цркве, да не сиомињемо и њезин виши лични морапни интерес. Она је то и вољна учинити Са те демаркацијоне линије, и у границама њезиним, свака реч Сабора биће увек онда не само меродавна, него и одлучна и извршена. А у данашњим околностима биваће реч Сабора у неким стварима, а особито законодавним, увек слаба, да сама себи ирибави важности и потребне снаге, јер ће, крај обичних састава Сабора, прелазити увек на терен туђих правних сфера, но увек и потискивана бити с њега, на штету авторитета и угледа, на штету и самог автономног права и карактера нашега Сабора. II. И г. Полит је дао израза бојазни н страху од градње Устава. А да су тај „страх" и „болест сграха" неоправдани у политици, ма и црквено.ј, и недозвољени, показали смо у нрошлом броју. А у колико је та „болест страха" родољубива, јер стрепи више од реституције јерархијских права у нашем црквеном законодавсту и администрацији, него и од самих октројака у корист државне власти у нашој автономији, којем страху је дао највиднијег израза врлоноштовани г. Др. Вучетић у говору од 25. августа, — о томе смо рекли у уводном чланку. Као трећу погрешку у говору г. Полита бележимо његову аргументацију IX зак. чланка од 1868. у иогледу начина уређења наше ав-