Srpski sion

Б р . 40.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 671.

која је у штапу. И сумње немз, да је Мојсије небројена дела и чудесна штапом својим учинити могао само ради оне силе Божје, која беше у штаиу том. Да је у дрвету — по Божјој вољи бити могло, па доиста и било силе Божје, то доказују још и друга места светога писма. Тек 1пто је Мојсије са народом прешао иреко мора црвенога, путујући „три дана по пустињи" стиже „.у Меру, али не могоше пити воде у Мери јер бјеше горка. Тада стаде народ викати на Мојсија говорећи: шга ћемо пити? А Мојсије завапи ка Господу, а Господ му показа дрво, те га метну у воду, и вода поста слатка." (II. Мој. 15 , 22. — 25.) Мојсије је метнуо у воду дрво не какво било, и које је он хтео, него оно, које му и Господ показа;" а Бог му је ноказао свакако оно дрво, у које је он прву силу своју улио. Један пут неки „синови пророчки рекоше Јелисију : гле мјесто гдје седимо пред тобом, тијесно нам је. Него хајде да отидемо на Јордан, па да узмемо ондје сваки брвно и начинимо мјесто (старо-словенско „обиталшце"), гдје ћемо боравмти." На позив пође и Јелисеј са синовима пророчкима, „а кад један од њих сијецијаше дрво, паде му сјекира у воду; а он повика говорећи: авај господару још је у наруч узета. А човјек Божји рече му: гдје је пала? А кад му показа мјесто, он одсјече дрво и баци га онамо, и учини те сјекира исплива. А он рече: узми је. И човјек пружи РУку, те је узе." (II. Цар. 6., 1,—7.) Једном се неки између синова Израиљевих побунише и усташе на Мојсеја и Арона, тражећи за се свештенство (IV. Мој. 16., 10 ) а из разлога, што су „сви свети" (ст. 3.) међу синовима Израиљевима. Због тога их је казнио Бог тиме, што је неке од побуњеника „земл>а живе прогутала" а друге је „огањ од Господа сажегао" (ст. 33. и 35.) Но да би потпуно умирио народ Израиљски и показао, да осим Арона и односно синова Левијевих нико други службу свештеничку вршити несме „рече Господ Мојсију говорећи: Реци синовима Израиљевим, и узми од њих но једну палицу од свакога дома отаца њиховијех, од свијех кнезова њиховијех, по домовима отаца њиховијех дванаест палица и име свакога напиши на палици његовој. А на палици Левијевој напиши име Ароново, јер је свака палица за једнога

поглавара од дома отаца њиховијех. И остави их у шатору од састанка пред свједочанством, гдје се састајем с вама. II кога изберем, његова ће палина нроцвјетати." Што кад је учињено, те кад „сјутра дан дође Мојсије у шатор од свједочанства, и гле процвјетала палица Аронова од дома Жевијева. А Господ рече Мђјсију: донеси опет палицу Аронову пред свједочанство, да се чува за знак непокорнима, да престане вика њихова на ме, да не изгину." IV. Мој. 17.) Баш због силе Божје, којом је процветала палица Аронова, и сачувана је палнца Аронова, те је као предмет ноштоваља достојан и унета била у шатор од састанка, а у оделење „светиње над светињама" и постављења „пред свједочанством", онде, где се Бог „састаје" са синовима Израиљевима, односно Мојсијем и братом му Ароном. Дакле: у дрвету је — као што видесмо по вољи Божјој могла бити —- сила Божја. С тога наша православна црква светећи крст и моли се у молитви својој , да Бог даде крсгу „силу и снагу онога благословенога, крвљу Сина његова попрсканог дрвета." Сад је питање: је ли у дрвету, у крсту, на ком је Христос распет био, доиста била сила Божја? и од куд и за што у крсту сила та? Кад се оно Бог, пре него што ће послати Мојсија Фараону, да изведе синове Израиљеве из Мисира, јавио Мојсију на гори „Хориву," а „у купини, која огњем гори, а не сагоријева", Мојсије хтеде „да види ту утвару велику", те се упути ка гори; но Бог му рече: „не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својнх, јер је мјесто, гдје стојиш, света земља" (II. Мој. 3., 1.-5.) Кад Бог хтеде дати Мојсију законе по којима ће се владати и управљатп синови Израиљеви, а Он сиђе на гору Синајску, међу тим је заиоведио Мојсију: „А поставићеш народу међу у наоколо, и рећи ћеш: чувајте се, да не ступите на гору, и да се не дотакнете краја њезина; што се год дотакне горе, погинуће." (II. Мој. 19., 10.) Једном се код Јерихона појавио Исусу Навину „човјек с голијем мачем у руци." Кад га је Исус запитао: ко је? а он рече, да је „војвода војске Господње", те „рече Исусу: Изуј обућу с ногу својих, јер је мјесто, где стојиш свето." (Исус 5., 13.—15.)