Srpski sion

Стр. 674

„СРПСКИ СИОН."

Вр. 40.

лијетела из једног кордунског мјеета у друго, доносећи собом страх и ужас. Гдје би се год истакла српска застава, коју су стеклиши представили, даје мађарска, раздраженаруља испарала је на комадиће, а гдје те заставе не би било силом је отварала молитвене домове, преметала их и стражарила, да се не извјеси. На неким мјестима, као што ће Вам из новина бити иознато, убила је та бојесна руља државне чиновнике и оружнике, а на неким, хвала Богу, прешло је без крви. Свештенство је било свагдје у опасности. — Главни узрок свој овој несрећи је коалирана хрватска онозиција, која је овом буном хтјела постићн више успјеха: 1. да изазове српеки народ (кад су год нодизали буну, иодизалп су ,;е у срп. крајевима) на буну против данашње владе, и тако да комиромитује владу, и српски народ пред владом; 2. да спријечи узакоњење српске заставе, што мисле, да ће се учинити у овој сабор. перијоди,- 3. да изазове мржњу и неповјерење масе у наро^у против свештенства, те да га тако обезглаве и лакше употребе за своје нечисте послове. Главном штабу коалиране опозиције за изведење овога, коме је сједиште у Карловцу, лако бијаше постићи свој циљ. С једне стране ишле су му на руку још неутишане трзавице од избора за земаљ. Сабор у Загребу и цркв. нар. у Карловцима, а с друге стране вјерно и снажно, српски радикалн око „Србобрана" и по другим крајевима, којима свака ријеч бијаше за епископа и свештенство горњокрајишко; „ниткови". „нродали народ% „издајице", „Мађарони" и т. д. Многобројним стеклишким агентима, који су се као гамад разаилила по чисто српским крајевима, лако бијаше иобунити народ, навађајући им ријечи, што говоре баи! „ирави" Срби : „Не вјерујте поповима, они су вас издали. Тако и у вашем „Србобрану" иише. Сваки је од њих добио много новаца од Мађара, да вас нродаду." Овој жалосној срнској денунцијацији, додали су стеклиши: „На сваку цркву морају попови за те новце извјесити „ лшђарску " заставу, а чим је извјесе, норез ће много више нарасти: мораћете илаћати за волове, за окна на кући, за пиле, иа и јаје, што кокош снесе за то не дајте, да вас продаду, — не дајте, да извјесе заставе!" Необавјештену пуку сиротињу лако је било побунити. Већ онако грца под силним теретом сваких дација, па јој ре-

ћи, да ће још и више плаћати, ако се „мађарска" застава извјеси, што би попови ради, није требало више. Као слијепа хрлила је она, да је попови не продаду, да не извјесе те заставе, и не новиси се с њом данак. Тако су настала сва данашња зла. Тако се зло одиграло и у Плашком под руководством двојице овдашњих богатих стеклиша. Вино и ракија и медене ријечи стеклишке учиниле су своје. На Малу Госпојину, рекли су им стеклиши, извјесиће се мађар. застава на цркву — не дајте! Још раном зором скупила се силна свјетина у Плашки. На прво звоно, кад је свештеник отишао у цркву, да спремим за богослужење, наврла је евјетина за њим у цркву, и кад су ђацп у чирјацима пошли пред госп. еиископа, поврвила је сва руља на миг коловођа иред еиискоиа на јужна врата. Г. епископ обавијештен је још у двору о стању ствари, те није ни дошао у цркву. Народ је викао : „Не ћемо заставе! Ван Мађари!" Опћинско чиновништво, учитељи и свештеник Косановић покушали су на пољу да умире народ, ал' не могадоше. Служба Божја започела је, а раздражена руља утаборена на једним и другим вратима све више и више дерала се, и бранила улаз мирним и побожним душама у цркву. Вика је бивала све страшнија, док на пошљетку на Блажени есте . . . не улетише у цркву с батинама и кишобранима, и не ишћераше д.јецу школску и оно народа, што је било унутра. У оној ужасној гунгули морао је и свештеник г. Радмановић прекинути богослужење и уклонити се. Раздражена руља је заузела цркву и порту, и ту чекала, да усмрти сваког, ко би донио ту као бајаги мађарску заставу. Послије иодне прикупило се још свјетине, док није посјела тако рећи сав Плашки. Читаво послије подне бјееомучно се дерали. а ноћу запаливши свијеће у цркви, звонили у звона на ларму, пуцали, ијевали. . . . И ако је овђе било 7 жандара, ипак не могоше оној руљи око 2000 ништа учинити. Пред вече је дошао котар. предстојник са 40 жандара, а сутра ујутру једна компанија војништва. Пошто ее бјеше свјетина повукла на звоник и у цркву, није је војска тјерала, док се сами иосле подне не разиђоше. Једино се може благодарити г. епископу, који је иосредовао, да се крв не пролијева, а иначе, пролила би се крв