Srpski sion

Бр. 1.

„СРПСКИ

СИОН".

Стр. 5.

десним уџбеницима, него највише у самим наставницима. Свегатеник ваља да се потруди, да те тешкоће савлада, иа и моћи ће, ако приступа раду са оном љубављу, коју тај предмет захтева и ако му лебди пред очима завет, који је примањем свештеничког чина на себе преузео „а у руке Мандушића Вука биће свака пушка убојита." У нас је ово поље на ком је ваљало најживљи рад развити скоро са свим запугатено. И гато у нагаем народу опада религијозна свест и гато је код неких утрнула љубав према нравослављу, и сви остали немили појани на које се толико тужимо, имају свога корена и у нераду нагаем на овом нољу. Истина, да немар овај долази гато је надзор слаб и да рекнемо скоро никакав, али се ипак морамо чудити, кад видимо, да свегатеник, занемарујући ову своју најузвишенију дужност, заборавља на речи Христа Спаеитеља, које га на ту дужност опомињу. „Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им"; (Лука 10, 14). „Паси јагањце моје." (Јов. 21, 15). А гата бива код нас? Место да уложи сву своју снагу око васпитања чодмлатка у духу православне цркве, да временом таким подмлатком зановљена црква буде гато чвргаћа, немаром и нерадом својим даје прилике вуку, да се без икакве нреноне увуче и да стадо, остављено само себи, распуди. Није онда ни мало чудно, гато се назаренство код нас хоће скоро да уврежи и гато онима, који су јога остали у крилу православне цркве, хоће да овлада равнодушност. Да се не мисли, да иретерујемо, кад овако говоримо, навегаћемо два примера, који су, на жалост, истинити, иа биће зајамачно јога где томе слично. У једној парохији провео свегатеник скоро но века, а никад инје ни завприо у гаколу своје филијале (па ни прота о визитацији) где је већина римокатолика и учитељ, да како, те вере, па деца нравославна крсте се и моле Богу по обреду римске цркве. У друго.ј парохији свегатеник тако исто не долази на катихизацију, него ту дужпост врши учитељ, истина православне вере, али, да боме, онако како уме и може. Тако се и могло догодити, да се о испиту, између осталих ногрешних питања, стави и овако : „како се звала она жеиа , што је родила ИсусаХриста?" ит.д.

И тако то бива негде никако, а негде опет наопако. Да како, да су ово, ако се можда и догађа јога где год, изузетци, па ипак, мислимо, жалосно ће бити по нагау нравославну цркву, ако се тиме тегаимо. У верском васпитању не сме бити лабавости, не сме се пустити, да се ради ма како и никако, јер ће нам се равнодуганост у овом послу кад тад љуто осветити. Ту треба строг надзор водити и ако се ова дужност буде свуд ваљано вригила, може се временом поправити оно, гато је кроз толико време занемарено. Оваким пак надзором какав је до сад био, не постизава се много. И какав је то надзор, кад нротопрезвитер за један дан мора, да нрегледа две парохије? За прегледање има највигае четир сата времена. За то време ваља му прегледати: парохијско звање, цркву, црквено-опгатинске рачуне и остале послове, учење веронауке са одраслом младежи, са ученицима опетовне и редовне гаколе. Кад узмемо у обзир само најмање нагае нарохије, па можемо да посумњамо у тачност извегатаја, кога протопрезвитер подноси о својој визитацији, а овамо би ти извегатаји ваљали да нослуже конзисторији као верна слика пагаег рада и стања, . да би и оне могле зду, ако се где иојавило, за времена својим начином лека потражити. Протопрезвитер ваља да сазна: 1) да ли свештеник уредно врши катихетску дужност, 2) с каквим успехом и 3) начин, којим веронауку предаје. Некоји нагаи протопрезвитери, да би сазнали прво, имају обичај, па питају учитеља, да ли долази свегатеник уредно на часове одређене за веронауку. (Ово не можемо из појмљивих разлога никако одобрити, а међутим на овај начин неће прота дознати истину). Да се пак увере о успеху, нитају сами ученике, а ово опет не одговара захтеву педагогије. И тако служећи се таким начином, не може сазнати и оценити вегатину свештеникову у предавању, а и то је потребно да зна. А да пусти свегатеника нека сам испитује, дознао би лако све. Свегатеник, који не вргаи катихетске дужности, неће умети ни нитати како треба, нити ће му деца умети на питања ваљано одговарати, „јер не иознају гласа туђега." (Јов. 10, 5). Па и покрај свега тога, мислимо, да се ни