Srpski sion

Стр . 50.

„орпски сиоа. и

Бр. 4.

У оио време били су сви народи уједињени под једним владарем и свуда у свету владао је мир. Земља је била већ доста паквашена крвљу проливеиом у многим ратовима, а снага човека клонула је и малаксала Нестало је сваког осећања и светиње, и још само прост народ чувао је своје богове исмејавап и презрен одсвију. Нестало је сваке наде на бољи живот и будућност Светина је тражила само хлеба и забаве, и то јој се морало дати под сваку цену. У густим гомилама грнула је светина тамо, где се дају нредставе и забаве, од којих је била најомиљенија једна, при којој су дивљи зверови разтрзавали живе робове и осуђенике, међу којима је било иосле много и хришћанских мученика. Дивља вика, којом је иокварена светина изражавала своје задовољење над појединим крвавим призорима, чинила се као да је то био последњи вапај очајног људства. И баш тада, када је опште очајање било највеће, изволило се тако Богу и роди се цар мира у сиромашном Витлејему, да оснује на тврдом темељу хришћанске вере ново царство Своје, у коме ће се сви људи као деца божја а међусобно као браћа осећати, и у коме ће се царству мелемом небесне науке залечити све оне љуте ране, које тако јако растроваше природу човека, роди се Спаситељ наш, Господ Исус Христос, који ће духом својим оживити и подићи палога човека, роди се невини Син Божји, да узме иа се све оне силне и тешке грехе, што су људе тако јако отуђили од Бога и да своју невину крв жртвује увређеној правди божјој ради опрогатаја тих греха. Ум човечји не ће бити више мрачан, јер ће га просветити реч евангелска, па ће човек познати Бога као духа света, коме ће служити, не крвавим жртвама а ни ггритворно, иего чистим срцем и невиним духом својим. Тврдо и сурово срце човека омекшаће благодаћу Господа и Спаса нашег, и постаће племенитим у осећају вере и љубави и наде хришћанске. Страсти људске ишчезнуће испред неодољиве сиаге Христова Крста, и човек ће бити опет .слообдан 1 « иостаће веран друг Христов иј , ■с|единиће се са Богом, као вечним

извором свега живота и сваког савргпеног блага за навек. Ето, то су дарови, које нам је пресвето Рођење Христово донело. Примите то благо, које ни рђа не квари, ни црв не гризе, ни крадљивци не краду, благо вечно, и чувајте га у срцу своме као свети квасац за сретан живот вага овога и онога века. како би свагда осећали мир у дугаи, задовољство у савести и напредак у спасењу своме. И тиме Бас све поздрављамо и благосиљамо у божићњој радости вагаој. Амин ! Дано у Новом Саду о празнику Рождества Христова љета Господња 1897. Горепоменут.1 смирени епископ: Герлинх.

Интерконфееијонални одношаји у краљевинама Хрватекој и Славонији. Државним законом, законским чланком XX од г. 1848., призната је правна једнакост свију признатих хришћанских вероисновести у зе!«љама угарске круне, дакле, и у Троједници. На темељу те равнонравности, а као логична конзеквенција тога вачела, донесени су у Угарској закони, под зак. чл. 48 и 53 г. 1868, којима се тој равноправности нрактична вредност осигурава, те равноправност у живот приводи односним установама, као: у иогледу смешаних бракова, бракоразводних парница, верског васпитања деце из тих бракова, те прелаза из једне признате хришћанске вероисповести у другу. Било је очекивати, јер је било природно и логично, потребно и право, да ће и легислатива краљевина Хрватске и Славоније и у свом автономном делокругу то исто учинити. Таком поступку легислативе Троједничке није се, бар у тим годинама, могла као разлог про тив, ностављати бојазан од „коначне еволуције" уређења интерконфесијоналних одношаја, какву данас неки римокатолички кругови, као неизбежну, хоће да виде и представе у угарском закону од 1895 о слободи вероисповести. Контрадикторно начелу равноправности, узакоњеном и прокламованом основним државним законом; контрадикторно автономном и уставном значају, што га краљевине Хрватска и Славонија имају, и модерном престижу за којим