Srpski sion

Птт>. 90.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 6,

наше дркве постали несногни терет, није ли и нас повукла лажна наука тренутном насладом својом! Исиитајмо док доцкан не буде. Јер, занесу ли кога таласи лажне науке, тешко ће се жив вратити натраг на обалу спасења, а ако се и врати, вратиће се испребијан и нолумртав. Спомињем вам ово, јер је већ не мален број синова нашег народа, који напустише дом очински ■— дркву своју, и ударише странпутидом, те, задојени духом лажне науке, устадоше на религију, као на нешто, што је непотребно, и што кочи точак напретка народног. Та лажна наука вели: „Нашто човеку религија, кад друштво људско може и без ње постојати и развијати се у напредак?" Но да, ли све ово стоји ? Погледајмо само на основ сваког друштвеног развитка, на морал људски, па да ли он може постојати без религије? Има ли одиста неког автономног морала, чи.је би законе стварао ум људски, а воља, их вршила? Заступници без религијозног — автономиог морала тврде, да се морал састоји у господству разума над нижим страстима, у хармонији међу разумом и вољом. Но већ дефинишући овако свој морал, они су га уједно сами и оборили, јер нам искуство баш доказује, да разум није кадар, да гоеподари страстима и да је хармонија воље и разума врло сумњива. Зар је једном човек убеђен, да му извесни поступци нису добри, па их ипак чини ? А зашто их чини? Чини их зато, што су страсти слатке, а побуде, које би га одвраћале, нејаке. Његов разум ствара своја начела добра, а воља, иде баш против тих начела. Па где је онда ту хармонија између воље и разума, где, дакле, морал? Истина ова о надмоћности зла над добрим, И то над добрим, које је само разум прихватио, тако је стара, као што је свет стар (Кант.). Историја нам сведочи о том. Још свештеници старих Епшћана држали су, да у цревима човечјим има једна црна капљица крви, која трује целог човека, у коју би требало оданде уклонити. Тако вели Овидије на једном месту : „УМео теНога ргоћогЈие, сМепога 8ес[иог" (видим што је боље и одобравам, а идем за оним, што је горе), а на другом опет: „№11тиг 1п уеШит зетрег еирјтиздие педа!а" (тежимо за оним, што је забрањено, и свагда желнмо недозвољено). У ово неколико речи

слика нам римски песник дисхармонију између разума и воље човекове, између моралних захтева разума и воље човекове. На исту дисхармонију указују нам Сократ, Платон, Плутарх, Сенека и др. Од новијих споменућемо Канта и Фихтеа, који иочеше с моралом у сваком погледу автономним, па опет зато завршише са религијозним захтевима. Па ко да успостави хармонију између моралних захтева и између воље? Разум, као што смо видели, није кадар, него се ту траже много'снажније побуде, тражи се већи аукторитет, коме ће се поклонити воља човекова, Најмоћнији аукторитет налазимо у Богу, чијим моралним захтевима се једино клања воља човекова. Морал, дакле, као основ друштва човечанског мора носити на себи тип религијозни, он мора у Богу имати свој извор и своју иотврду, јер морал основан на разуму не може издржати борбу са страстима. Страсни човек, а чија је интелигенпдја међутим добро развијена, обично ће овако умовати: хоћу да уживам, ко ми то брани. Ко ? Та, мој разум само, који ћу ја лако ућуткати. А. шта тек да рекнемо за ону огромну већину друштва човечјег, чији је разум далеко заостао иза разума образовних људи? Но нођимо и даље, и запитајмо се, да ли би уопће и могло иостојати друштво људско без религије. На ово нитање ћемо пустити да одговори једанпредставникмодерненауке, недавно преминули ЈГуј Пастер. Ноставши чланом француске академије наука говорио је своју ириступну беседу у спомен свога предходника Литреа (1лШ-е), прасталице модерног позитивизма, и у њој се налазе и ове речи: „Човечанству треба духовни савез: без овога би друштво човечје имало само изолираних породица, имало би унраво животињских чорда, али никако истинитога друштва. Ова,ј духовни савез не може никако друкчији бити до ли религија. Религија је једна од оних идеја, чија нотреба већ отуда излази, што она беше у сва времена и код свих народа она налица на коју ослањајући се немоћни човек покушава, да пређе преко неприлика и незгода у своме животу, и што неможемо, да те идеје, као што је религија, иотпуно схватимо, то не стоји до њих, него нам у том смета ограничена спо ') Читава ова деиа беоеда Паетерова штампана је у ериском иреводу од С. Араницког у „Српскон Сиону", год. 1896. стр. 297.