Srpski sion

Б р . 22.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 343.

двобоја, па и онда када је морало увидети и признати нецелисходност и лудост његову. ТТТто год се више нриближавамо добу, у којем се здрав разум сједињује с племенитом простотом нрава, у толико више нестају испред нас и трагови данашњега двобоја. Разумемо овде стари век. Двобоји Хораца и Курција, двобоји појединих краљева и војвода, као и двобоји Омирових јунака и у онште двобоји старог грчког доба, били су сасвим другог карактера. Сви ти двобоји били су јуначка дела славних бораца која немају никаква сроства с двобојима у данашњем смислу. Стари образовани Грци и Римљани увиђали су такођер, даједвобој неразумно дело, те с тога он и није био код њих уобичајен, шта више они су га презирали и сматрали за највећу препреку васпитаности и пристојности. Римски племићи су само у ратовима, употребљавали своје оружје, ван њега, оно је било иступљено аренским гладијаторима и најмљеним робовима. Храбри Темистокле није сматрао себе за обешчашћена, када су га ударили, шта више рекао је: ,,Удри, али и саслушај!" Када би Платон устао, уверен сам, да не би могао схватити смисао и цел данашњег двобоја, шта више он би прогласио наш век за мрачњачки и варварски само због тога, што у њему владају тако чудни и настрани појмови о части, храбрости и обрани. Сее оно што је стари незнабожачки свет, помоћу здрава разума за добро и умесно држао, и хришћанство је за таково признало и потврдило. Кад дакле незнабожачки Платон осуђује двобој, онда је и најнростији хришћанин дужан знати и признати, да је двобој глупост, јер је заиста све оно што се нротиви закону Христову. На велику жалост и срамоту нашу, ово убеђење човека хришћанина, поколебали су варварским и предрасудама одани народи средњега века. Двобој је уобичајен. Не чудимо се томе, шго се овај обичај под утицајем погрешних назора владаочевих дуже одржао; али се тим много више чудити и дивити морамо, што људи у току од дванаест столећа не постадоше

мудрији у цивилизованом европском друштву; јер ево и данас и ако нема старог двобоја ипак он постоји у новом облику. У место у шлем и оклои одевених витеза. видимо у Фрак и лак обучене модерне каваљере, где — истина без топуза и копаља — у присуству сведока, и уз одржање извесних прописа смртоносним оружја један другога убијају с цељу, да увређеној части оружјем (!) задовољштину извојују! Слободни смо запитати: Чиме се дакле разликује данашњи двобој од борбе с биковима, средњевековних ритера? По суштини евојој баш ни чим. Обојима је порекло у предрасудама и у варварству, о чему ћемо се и уверити. Ствар је и суштини једнате иста, само у другом облику. У чему се дакле разликују модерни јунаци од средњовековних витеза? Највише у томе, што су потоњи долазили на бојиште у пратњи својих слугу, обучени у оклоп с шлемом на глави, јашећи на коњу и с развијеиим заставама, — да врло често нролију невину крв; нрви пак седећи у најмљеним кочијама, обучени у салонско одело, праћени од сведока нолазе у какву шуму, да ироливањем људске крви загасе жеђ своју за осветом, и тиме да сперу прљу, нанесену Каинској им части. Посматрамо ли дакле двобој сам по себи или по историчком му развитку, на крај крајева долазимо до закључка, да му је прави извор грех, понаособ пак. неке извесне предрасуде и страсти људске. И заиста, ако икада, а оно баш у моменту када се за двобој одкучимо, и сами осећамо и признајемо, да не чинимо оно што нам разум налаже, већ оно на чега нас гони неразумно повођење за предрасудама и на чега нас наводе бујне страсти наше. У томе часу иризнати морамо истинитост речи св. апостола Јакова, да распре које се међу људима појављују, долазе од жеља, које се противе разуму. Ако је дакле и двобој пореклом из тих разуму противних жеља, онда он као такав никако не може бити врлина, часно и поштено дело, јер долази из много нечистијег извора, а да би чисту одору врлине, на себи нонети могао. Овај закључак нека