Srpski sion

„СРПСКИ сион и _

С тр . 429.

ника. А тек, кад света црква уздигне синове своје на највише мјесто као учитсље и пастире повјереном стаду, колико ли светлости у животу такога чојка као свештеника не изгледају и не ишчекују вјерни у цркви тој. Па на колико ли странлутица не замамљују нејачка чојка са тога светога мјеста баш злобни иротивници том уз вин]еном новјерењу. Те у какву немилу борбу не залази свештеник, док нроноси у живо друштво живу ријеч Божију. Кад то све знамо, онда ћемо знати шта је то педесет година у свештеничкој служби светој на том узвишеном мјесту особитога повјерења и одликовања. Онда ћемо право процјенити велики значај славе недесетогодишњице у животу и раду свештеника цркве Спаситељеве. Онда ћемо рећи, да је то прериЈетка слава у животу људском у онште, а још ређа у животу свештеничком, а најређа у животу свештеника срнекога. Српски евештеник и прима и дјели свету тајну брака. Српски је свештеник отац иарохије и отац породице. Српски је свештеник и кум и дјевер у народу своме, у коме он нроноси и утврђује ријеч Божију, у коме је он живи заступник највеће светиње, цркве Спаеове. Какве ненрилике сретају свештеника српскога на сваком кораку у вршењу свете службе своје. С каквијем ли се незгодама не бори срнски свештеник као отац породице своје. Какве сметње не мора надвладати свештеник ерпски као отац веће и мање породице своје, а да остане вавијек на висини, на коју га света црква као избраника повјерењем својим уздиже, да остапе настир добри, који, полаже душу своју за овце, да остане узоран отац, ком су дјеца рођена зеница очња, да остане свјетлост народу своме, која даље свјетли, него што досиже звоник свете цркве, у којој служи. Сретан је свештеник тај, који у нсдесетој години свештениковања остаде на висини тој. Дичан је народ и ближи и даљи са свештеником тзјем. У књизи великој, што језову повјесницом живота и развитка цркве, уписано ћ е бити златиијем словима имо свештеника тога. Многозаслужни старина наш, нреч. протонамјесник и иарох у Малом Градцу Симо Теодо ровиб,, доживи славу ту. У четвртак по св. Илији, 23. јуна о, г. забрујаће у зору велико звоно са св. Никољске цркве малоградачке, да огласи и ближем и даљем народу иреријетку славу неде-

сетогодишњице свештениковања љубљеног пастира свога. Браћа свештеници пространога протопресвитерата киринско-глинскога закључише једнодушно и прерадосно на овогод. збору своме, да тај дан прославе што сјајније уз добивени претходно замољени Архијерејски благослов свога високопреосвештенога Епискоиа дијецезана. Народ српски из парохије слављеникове, као и из евијех двадесет и иет парохија у протопресвитерату, полетиће тај дап у Мали Градац, да заједно са свештеницима својијем присуствује преријеткој слави тој. Протонамјесник парох Теодоровић остаде кроз пунијех педесет година на висини, на коју га св. црква Спасова уздиже као избраника свога. Слављеник тај нроносио је кроз педесет година вавијек једнаком ревношћу, свету јеванђелску ријеч у живо друштво људско у више парохија великог вла^ичанства горњо-карловачкога. Са ревности те био је вавијек од народа љубљен, а од високе иретностављене власти уважен. Протонамјесник Теодоровић је и као отац нородице риједак, прериједак, Отац Симо је рођен 26. анрила 1824. године у селу Драготињи. Родитељи су му Стеван и Јованка. Отац је био клирик, кад је Симо рођен. Основну ц. кр. школу свршио је слављеник наш Симо у Малом Градцу, а Богословију у Плашком. Између основне школе и Богословије остао је слављеник наш двије године као нисарчић у ц. кр. компанијској канцеларији. То мораде отац са Симом урадити, јер остаде са седмеро д.јеце удов и доста сиротан свештеник. Године 1841. остаде наш слављеник Симо у св. Богословији. Много је Симинијех другова иолећело у Плашки али не остадоше сви онамо. Симо је прелијепо иојао и допаде се владици Јевђенију. Св. владика је и добро урадио, да остави слављеника нашег у својој Богословији. Сам је владика толико пута причао то спомињући своју прву Богословију. По свршеној св. Богословији 1843. године не може наш млађани славл.еник рукоиоложен бити, јер не имаде година. Бјенчавши се са дјевицом Евицом Краљевом у октобру 1844. године, остаде као учитељ основис школе у Драготињи од 1. новембра 1844. до августа 1848. године са 5 (пет) Форината мјесечно нлаће. Те године изабраше га Петринци за ђакона и учитеља на св<.јој ерпској школи са 200 (двије стотине) Форината годишње нлаће. Мало затијем, године 1850. остаде отац Симо удовац са троје