Srpski sion

Б р . 28.

С тр . 441

толико — најбоље може лечити добрим примером. Добар пример пак мора се започети код опих, који имају посредна, или непосредна утицаја на двобојем заражене кругове. Мислимо овце најотменије друштвене кругове. И заиста постоји једна држава у којој је двобој овим начином и ако не сасвим уништен, а оно веома проређеп. Та је држава Енглеска. У ночетку владавине краљице Викторије догодио се један веома иемио случај, који је јако дирнуо краљицу. Два часника, који су међу собом били шурак и зет, заваде се ири једпом ручку око неке ситнице; свађа је била веома жестока, да двобој никако није могао избећи. На двобоју један погине, а другога због тога отпусте из службе. Краљица одреди годигању припомоћ удовици, и немило дирнута поменутим догађајем дозове кнеза \\ г еШп§1оп-а, те га као главног заповедвика војске позове, да забрани двобој у војстда. Кнез. који се за време свога министровања (бејагае министар-председник) такође тукао на двобоју, изјави да је такова забрана немогућа, јер би се њоме оштетила војничка дисциплина На то му краљина одговори, да ће она својом женском влашћу забранити двобој. Одмах затим изда наредбу, по којој више никога неће примати у двор, ко се после обнародовања исте наредбе на двобоју буде тукао. И она се те наредбе вазда досљедно придржавала. Тесне везе које ностоје између двора и народа у Енглеској учинише, да је лична наредба краљичина у толикој мери утицала на јавно мњење, да су се од тога доба случајеви двобоја на половину смањили. Позове ли ко Еиглеза на двобој, овај га уиућује адвокату. Загато овом примеру не нодражавају и нагаи прваци и у онгате сви они, који по свом сретиом и леном другатвеном ноложају, могу на многе утицати? То исто могу чинити и разна другатва и. ир. чита онице, клубови и др., а нарочито омладина, која ће у своје време давати нравац онгатем мнењу. Што не би искључили из свога другатва сваког оног, који би својим недостојпим попагаањем двобој изазвао ? Што не би спречили оиравдан нозив на двобој

тиме, гато би увређеном члану своме пружили задовољгатииу искључењем из круга и ирезирањем онога који пе би хтео мирним и леиим начином увређеној странци задовољгатину дати? У Америци већ одавно влада обичај, по коме се за неморалног и кукавицу сматра онај који друге на двобој изазива, а не онај који двобој не прима. Бивгаи Н>ујоршки губернатор \Уеђћ, као члан конгреса тукао се с једним госнодичићем, и добио је раиу. У Вашингтону су га сви хвалили, а у ТБујорку су га не само нред суд ставили већ исмејали и осудили, да је и звање своје морао напустити. Крајње је време, да се потрудимо, те да при крају деветпаестога столећа оживотворимо хришћанску цивилизацију. Јер не можемо уједно и у исто доба бити витезима просвете и хуманизма и у случајима двобоја и других варварстава " У Сомбору 14./IV. 1898 год.

Епархијеки надзорници у Горњој Крајини. Под окаким насловом донео је Загребачки „Србобран" неко нисаније, које смо ми регистровали белешком у 26. броју. Поводом те белешке примили смо из Горње Крајине овакав одговор писцу „Србобрановом". „У 26. броју „Српскога Сиона" од о. г. извољесте се осврнути са неколико врло умјесних примједаба на 69. и 70. бр. о. г. „Србобрана" поводом чланка му: „Епархијски надзорници у Горњој Крајини". Том приликом изразили ете као очекивање своје, да ће се ваљда н е ко из г. карловачке дијецезе осврнути на то „Србобраново" правдољубиво (!) нисаније! Па, ево, да се чује нешто и из Горње Крајине о томе, јер ово је збиља из Горње Крајине, а оно у „Србобрану" сковано је у „бијелом граду Загребу", дакле, не у Ерајини. — Па гата да речемо ми о оном многорјечпвом разглаголствију „Србобрановом" ? Читајући га, изапгла иам је слика Јуде Искаријотскога, који се у име „народа" диже (Јоан 12, 2—11) иротив Маријпне побожне ревности и оданосги Господу, да „ковчежић" буде што пунијн! „Чему пролијевати то мгро, кад би се оно могло продати и дати сиротињи" (Јоан 12; 2—11). „Чему са грбаче (!) народн-;" гулити и „зету владичином" у џеп трпати 4 фор. од сваке црквене општине, кад би тај новац могли цркв. општпнама оставити за више ; спасоно-