Srpski sion

Бр. 80.

„СРПСКИ

СИОН и .

С тр . 479.

установљује неки засебан „ изванредпи фонд а \ и напослетку, да се крај, у 28. §-у резервисаног и признатог врховног надзора земаљске владе над целим мировинским фондом још засебна — непосредна — контрола над руковањем „ изванредног фонда " истој влади даје у 29. §-у, — те три чињениде дају основа претпоставцп, да је земаљска влада оставила себи сасвим одрешене руке и осигурала себи , право не само располагања са годишњим дохоцима својих приноса, него и право распо- / лагања — у свако доба — и са самим приносима, односно са целим „изванредним фондом." Према таквим изванредним установама мировинске уредбе у окупираним земљама сасвим је приличан назив „изванредног фонда". Али зато га мп и не можемо сматрати искреним приносом земаљске владе нити својином мировинског фонда; јер поклон што га једна рука даје а друга стоји увек спремна, да га тргне натраг, не може се сматрати својином онога коме се даје, нити доказом „љубави" онога, који га даје. Принос земаљске владе, иа ма и од годишњих 5000 фор., кад већ није друкчији, ако га ова влада не мисли више никада. повлачити натраг, требао се слити са осталим иметком мировинскога фонда, јер крај гаранције у 16. §., да ће се „оне пристојбе за издржавање, које се ни из годишњих приноса ни вз резервнога фонда за осигурање не би могле подмирити, из земаљских средстава намирити," — установа тога „изванреднога" као и онога „резервнога" фонда сувишна је. Ми бар томе парцелирању, а не комулирању, не видимо разлога другога, него да се у своје време „изванредни" са својим капиталом може рекламовати за владу,а „резервни" дадотле чини друштво „изванредном", како установа „изванредног" не би била иодозрива крај „резервног". Нека нам се не замери наш скептицизам, али он је последица онога што не прочитасмо у 12., и онога што нађосмо у 18 , 15 , 16., 28. и 29. §-у саопштене уредбе. Кад би се недостаци те уредбе, што их наведосмо под I., II. и донекле нод III., отклонили, а разлози нашем скептицизму, нод Ш. наведени, обезоружали, та би уредба морала задовољити све српске православне кругове у окупираним земљама, а овако — чућемо шта ће неки рећи. —р,—

Шта још нећемо дочекати?! Као одговор на чланак у 22. броју овога листа: „Мрачна појава у савременом колу омладинском". штамиано је у 101. броју „Заставином" негато под — сасвим доликујућим — називом: „Тражење светлости у мраку". Разуме се, да је далеко од нас свако расположење да полемизујемо са једним деригатетом. које јога ни нисати није научило. Цел нам је друга, — да покажемо гата јога нећемо дочекати у — „Застави". У чланку г. Петковића казано је, да је „маркантиа одлика садање омладине (уз пеке изузетне у појединостима) индиФерентизам и немар према цркви, према свему у онће гато носи на себи обележје црквено, религијозно". Неки Ж. Н. С. латио се, неук јога, пера, да се освети писцу тога чланка г. Петковићу Загато? Јер је онај мањи део нагае омладиие, којем припада и Ж. Н. С., благим прекором г. Петковића увређен. Ж. Н. С устао је да докаже, да тај део омладине није индиФерентан и немаран према цркви и свему гато носи на себи обележје црквено, религијозно, — него да је трема свему томе исиуњен гадним цинизмом и чисшим ашеизмом, безбошшвом. А да му је то била цел не морамо наводити, да се он заноси мигаљу, е се наука коси са вечитим истинама откровења Божјег а. да је и православна црква свирепством и вандализмом сиречавала културу и просвету. Не, све је то излигано крај ових његових речи: „Остајући конзеквентан почетку, млади госп. писац (Петковић) тврди, да се религијозност српског народа састоји у иконама и другим Формалноетима, и да би с престанком истих и српски народ престао политички живети". „Дакле је у иконама и церемонијама вера.* А гата је одржало протестанте? Јер нретиостављамо, да је госп. писцу познато, да протестанти не погатују иконе и немају готово никаквих церемонија. Или * То није рекао г. Петковић, него је то глупи назор Ж. Н. С —а. А иконе и церемоније еу вахтеви и маниФестације вере и редигијозног осећаја.