Srpski sion

%. 36.

„СРПСКИ СИ05."

С тр . 579

воз, да, пренесе мртво тело краљичино у Беч. Тај воз је 1 (13.) о. м. стигао у Женеву. С возом су отишли у Женеву врховна хофмајсгерка царице и краљице грофица Харах и дворска госпођа грофица Фештетићева са врховним хофмајстером грофом Абенсберт Трауном. Ови беху у дубокој жалости. Погреб је данас у суботу 5. (17.) о, м., у 4 сахата после подне уз велику помпу, коју прописује шпаљолски дворски церемонијал.

Прилошци агиолошки од И. ^увархзЈа. (Наставак). Но ако је знао за онај Максимов руконис, за правила српским свецима у једно сабрана и списана, како је онда Синесије владика, или ко други место њега, могао штампати и казати на насловном листу Србљака од год. 1761., да је иравила молебна светих српских просветитеља с трудом и муком сабрао он — владика Синесије, кад их је нашао сабрана већ у рукопису калуђера Максима? За истога владику Синесија каже се даље на насловном листу, да он није само сабрао она правила српских светаца, већ да је и „и иснравио — правила та — по возможности во всемтз." Но да ли и то стоји, и да видим даље шта је и како је исправљао владика Синесије нађена правила свецима Србима, морао бих, имати сада пред собом и Синесијев Србљак и Максимов рукопис од г. 1714., те, с листа на лист сравнити једпо с другим, Но сравнење то и поређење текста Синесијева Србљака са текстом Максимом сабратих правила не може се извести ни овде, ни доле у Срему, ни саца ни игда, јер Максимова рукописа нема одавно већ ни у ман. Раковцу, ни у Карловци у патријаргаијској библиотеци, његајенестало ! Три или четири пута између 1863 и 1880. године одлазио сам у ман. Раковац, не другога чега већ баш тога Максимова рукониса ради, ово да иснишем нешто из тога рукониса, ово да могу одговорити покојном Даничићу и живом једном господину у Београду на питања њихова

у погледу тога рукописа; и увек сам заман тражио и истраживао тај рукопис у манастирској књижници, те сам се' зловољан и безотвјетан враћао из Раковца у Карловце. У Раковцу, дакле, нема тога рукописа; или га је који од путовавших по нашим земљама у четирдесетим годинама, и траживших по манастирским књижницама и у митроиолитско-народној библиотеци карловачкој неиздане на свет рукописе и књижевне старине. учених Руса, од покојног архимандрита Раковачког, Лаврентија Гершића, доброг и мало заборавног човека, на кратко време, да нешто из њега испише, узео, на никад невратио или вратио преко човека, који је такође био мало забораван и неумеде ценити србуљски писани рукопис из иочетка ХУШ. века; или је нокојни нрота Новосадски Павле Стаматовић, још док је био Карловачки протопресвитер рукопис тај узео, да испише из њега и на свет изда живот цара Уроша, па је после, а наиме г. 1847., с другим стварима и тај раковачки рукопис однела бујица у мутни Дунав! Но нестао он ма како, тек данас тога рукописа нема и — чини ми се, да би се из нова родио и незнам шта би дао ономе, који би љубитеље књижевних старина сада поводом ових елегијских напомена изненадио прерадосном вешћу, да се тражени рукопис нашао у којој од новосадских библиотека или на другом ком месту и у ма ком граду. И покрај свеколике те грдне и ненакнадиме штете срећа је, што се нашао неко, који је тај сад већ на веки пропали и изгубљени рукопис, докле се још налазио и хранио у књижиици ман. Раковца, како треба оиисао, Но љуто би се преварчо ако би и само помислио, да је рукопис тај раковачки, по ком је негдашњи пострижник и архимандрит раковачки и провинцијал Фрушкогорских манастира, и најпосле владика арадски, Синесије Живановић, издао на свет правила молебна светих српских просветитеља, тачно и са разумевањем онисао који од Синесијевих прејамника и настојатеља раковачких, као н. пр. архимандрит Гаврил Хранисављевић или архимандрит Пантелејмон Живковић или Евђеније Јоановић или Арсеније Стојковић, који је