Srpski sion

Бр. 48-

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 769.

зећи дугим редом сфинксова, човек осећа близину Божанства — и та;ну смрти. Сфинкс се овде јавља као слика тајнога расматрања, удубљеног у себе и у идеју Божанства: стари Египћани персониФиковали су у њему Божанство сунчане светлости. Није такав сфинкс новога света, створ грчке Фантазије. То је биће демонскога норекла, пород чудовишног ТиФона и Ехидне, нерсопиФикација не светлог Божанства, већ тамне силе Тартара, — биће зверско, грабљиво, које уништава. И њиме се означава тајна, али не тајна удубљеног у себе расматрања, —■• већ тајпа страсне мисли, која одриче, сили и разрушава. И тај сфинкс до данас није престао задавати човечанству страшне, тајне загонетке, — загонетке, које се не могу разрешити. Хиљаде умова труди се, да нађу решење, да одгонену загонетку живота и религије, — и не могу. Али сваки и безуснешан покушај решења — само удубљује мисао и осећај у нове бездане, и свака загонетка рађа више стотина и хиљада нових загонетака, које се такођер недају одгоненути, — те се пред несрећним човештвом отвара у облику чудовишта, бездан пропасти, и оно ће насти у бездан, ако се не заустави па тврдом камену просте вере и јасног мишљеља. V. Огромно је питање, које непрестано буии ум и савест свега човештва — питање, о остварењу правде и љубави у човечјим одношајима, — оне правде и љубави, коју је Христоз заповедио, а хришћанска црква положила у основ свога учења. Нема разума, који би кадар био разјаснити ово иротуречје, нема савести, која би се на њему умирила. Прелазећи мислима крваву историју ратова, раздора, насиља, неправде, незнања и сујеверја, која се. протеже од почетка света до дана данашњега — и у друштвеном и у самачком животу, сваки се са страхом пита — где је и у чему је испуњавање закона Христова у наклу овом, у ком живимо и крећемо се ? Где је излазак из тога стања, у ком се сама религија преставља као

огледало лажи и нритворства, као показивач протуречја међу делом и сазнањем, мрежом обреда и Формалности, који служе као застор варљивој савести и као измишљено оправдање неправде ? Има људи одабраних, праведних, смирених, има дела љубави и разума, на којима мисао мало одахне и нривремено се умири; али, ако иосматрамо укупан живот, видећемо господства и власти, које заборављају свој позив, видећемо неправедне добитке у части и слави, богатство стечено грабежем, који је прогутао већ саму власт и оне, који светом владају, видећемо очигледно безакоње под покривалом спољашње побожности, видећемо хиљаде и милионе где приносе на жртву богу рата, идолу непријатељства и насиља, видећемо најносле безбројне масе, које ничу у незнахву, које нужда гони, који живе и умиру у мукама. А где је, запитаћемо тада, царство Христово, царство љубави и правде, и где је активна моћ религије, — где је, најпосле, циљ и крај јадног човечјег живота? Колико се пута чуло и чује — од давнине, па до дана данашњега очекивање златног века у човечанству — а свршава се увек разочарањем, и ако не потпуним лишењем наде, — јер Хришћанин не може, не сме бити без наде. Старозаветни пророци сликају будуће стање мира и среће у човечанству. Христос је донео на земљу зановед љубави и мира, али не и испуњење те заповеди — исиуњење, у ком не би остало месга слободи: та заповед, но Његовој речи, појавила се је као мач, и требала је да потпали ватру у људским срцима. А када се је, после васкрсења Н>егова, од срдаца, која су се распламтела надом у обновљење света, чуло бојажљиво питање: „Господе, хоћеш ли ове године нодићи царство Израиљево ?" Одговор Му је био: „Није вам дано да разумете времена и године: њих је Господ оставио у својој власти." — Време, које је у људи раздељено на мале делове, у Господа Бога нема границе. У Њега је и хиљада година као један дан, а дан, као хиљада година. И млада црква Христова првих векова, посред гоњења, посред порока и несрећа, живела је том истом падом у подизање