Srpski sion

Број 48.

„СРПСКИ СИОН"

Стр. 771.

љубав и правду, сами се, и не знајући, нроиичу духом злобе и пристрасности. Гордост, заслепивши их, не допушта им, да увиде, какову саблазан уносе у област вере, ругаећи једноставност и пуноћу њену у душама простих, које црква још није успела да васпита и научи истинама вере. Није тешко, — али како је безумно и бесавесно саблазнити просту душу, у којој је само чисто, слободно поље религиозног осећаја, душу необразовану, непознату исткнама вере! Страшно је и помислити, да таковој души долазе с голим одрицањем цркве, и хоће да је увере, да та Црква с њеним учењем и тајнама, с њеним символима, обредима и предањима, с њеним песмама, које одушевљавају, из века у век, мноштво поколења — лажна је и мрска установа. Проста ду;па бешс смирена: сектанство је диже на висину гордосш — својом особишом вером, а веру заокружава уским кругом сектантске формулв. Нема душе, ма како она проста била, која се не би могла привићи тој гордости, са уверењем у своју нраведност — па нред ким? Пред свеколиким иародом, који саставља Цркву и живи у смиреном признавању своје грешности пред Богом и у смиреној нади у опроштење грехова и спасење у молитви црквеној. Плодови те гордости у даљем њеном развитку су очевидни. То је цритворство у самопознавању тобожње ираведности своје; то је —злобно раздражење против свију, који друкчије верују, и страсна тежња задобити расејане овце црквенога стада, — при чему се свако срество за добро сматра, само ако се њиме ностићи могу дотичне цељи. Црква је управо брод спаеења за истраживачке умове, који се пате питањима, у шта ће да верују, и како ће да верују. Пустити се с тим питањима на неограничено море истраживања, сумња и логичких закључака — страшно је за ограничени ум човечји, за чудљиво уображење, за самољубље, које тежи да пронађе нове путеве. Утврдивши се у својој измишљеној вери, те стављајући себе с њоме изнад црквеног авторитета, човек најпосле до тога може доћи. да верује у себе, као правог носиоца вере; може доћи до нетрнељивости и Фа-

натизма, те иајпосле, до чудне преваре мисли, — иримати, наиме, веру као довољан елеменат за спасење, без обзира на ЖИВОТ И рад. (Сршиће се).

Истине моралне и иетине откривене. Евг. Берсве, с руског превео Драг. ДрагојевиЋ. „Кад вам казах земаљско на не верујете, како ће те веровати, ако вам кажем небееко?" (Јов. III. 12). •Тедан од главара јудејских фарисеја, по имену Пикодим, дође ноћу Исусу Христу желећи. да Га чује и да се поучи чему у Њега. Утисак, што га је учинила личност Христова на њега био је такав, да јеондошао, не обзирући се ни на нредрасуде, ни на злобу целе синагоге нротив Христа. Питање, што је Никодим управио на Исуса Христа показује као и одговор Његов на то питање, да се по назорима Никодимовим сматрала религија као знање и наука, у којој се он хтео усавршити. Но Христос одмах првим речима отклања ту заблуду, говорећи Никодиму о ирекој потреби унутарњег нреображаја, о новом духовном рођењу, без кога се не може постићи царство Божје. Но ово не може да схвати Никодим. Тада изговара Исус Христос речи, које се могу применити на научењака свију времена и свију школа: „Ти си учитељ Израиљев, и то ли не знаш"? (Јов. III. 10). Браћо! и ја ћу одатле започети, јер сво друго откривење божанских истин^ биће нам непојмљиво. Том мишљу побуђен изговара Исус ове значајне речи: „Кад вам рекох земаљско па не верујете, како ћете веровати кад кажем небеско?" На ове речи, браћо, желим обратити вашу пажњу. Сам Исус Христос говори, да Његова наука има у себи ова дела. Један говори о земаљском други о небеском. Шта дакле да разумемо под именом земаљског1 Сасвим је јасно, да овде нећемо говорити о испитивањима природе, којима се занимаше стари филозофи. Исус Христос није се сишао на земљу за научне преображаје, већ за преображаје наравствене. Још мање ћемо се овде бавити питањима политичким или социјалним, науком нрава или познавањем закона, коме се најревносније одаваху јеврејске казуисте. Назив „земаљско" додајемо овде ономе, што називамо наравственошћу, или човековим дужностима, разматраним са глецишта природне