Srpski sion

Стр. 784

Бр. 49.

формални иураа јесте молитва. Духу је човјечјем својствено, да се клања свакој величини, која му се у животу открива; он се осјећа повучен к оној доброти, која се показује у дјелу љубави; он се чуди генију у дјелу које његов печат носи. Али Бог је живот без недостатка, љубав без мјере, свјетлост без сјенке, моћ без границе. Ако се с тога величина Божја гшкаже у величини његова створења, ако чудеса његових дјела гледа његово око, ако он гледа доказе његове љубави и доброте у ирироди и историји, у своме животу и у животу човјештва — тад га мора света језа ухватити, кољена му се морају сама собом преклонити и језик одријешити, да говори као иослушно дијете, што му је небо рекло: Свет, свет си, о Господе Боже! Човјек признаје, да је он и да је све од Бога и с тога се он моли: Очс нашх, иже еси на нЕкеси! Човјек признаје, да је он и да је све одређено к Богу, да учествује у његовој држави, држави љубави, живота и блаженства, и с тога се он моли: Да пц Ј идјтх царстви тко«! И докле човјек човјеком остаје, докле траје религија, дотле траје дужност молитве, од нрвог гласа молитве у устима одојчета које тепа, до пошљедњег крика душе к Богу у пошљедњем часу живота,. Живот се сврши, молитва се не свршује. Је ли закон испуњен, кушање савладано, дневни посао свршен и човјек одлази да се одмори од својих трудова — од молитве се не одмара; она траје вјечно као душа сама, која у молитви налази свој живот, свој позив, своју радост, своју утјеху, и с оне стране гроба своје блаженство. Тада је вјера ишчезла, она је ностала гледањем; нада је прошла, јер се испунила; само љубав остаје, љубав створа к Богу, кога она сада потпуно гледа. Што дубље, пгго истинитије човјек Бога познаје, тијем му је богатија молитва; а што се више он молио, тим је више живио, и задаћу свог живота испунио; јер молитва је божанска свеза, која га све ближе и ближе приводи к њему, извору живота. Што се више човјек моли, тим више испуњава он идеју, идеју самога себе, тијем је ближе циљу, тијем се више принравља за блаженство; .јер шта је блаженство блаженстава друго, него ненрестана молитва, она небеска армонија пуна чуђења, хвале и клицања, која се таласа у вјечности с одушевљењем и усрећавањем од

ан|еоских до анђеоских ликова. Кад једном свијет у развалине иане, и кад сјенке вјечне ноћи пану на овај земаљски облик сгворења — с ношљедњом ријечи оног, који пошљедњи умире, разлијеже се пошљедњи иут молитва на земљи — да се с оне стране нигда не сврши. Молитва је задаћа човјечја, његова неопходна дужност; али у.једно је у њој он добио своју величину и своју утјеху. Кад не би било молитве, која, дотичући се земаљскога, буд.и у њему изворе вишега живота, тада би била страшно пуста земља, и свијет би био празан као изумрла пустиња. земља широк гроб и небо над њом црн покров, као над мртвачким сандуком. У молитви почива носвећење земље и свега земаљскога, као застава, која навјешћује мир, она стоји над мутним, мрачним долинама овога мучног и болнога живота, који увијек унућује на више, и-сваког, и најсиромашнијег и најнижег, упућује на његово вјечно одређење. Узми сиромаху молитву, и онда си му све узео, сву величину, сву појезију његова живота; он сад није ништа друго већ тупа радина теретна, животиња, која у чуственом заносу може један тренутак заборавити своје понижење, и једна грозна животиња, ако се из окова избави. „Као што тамјан расхлађује живот угљена", вели Гете, „тако расхлађује молитва наде срца." У молитви отвара се човјеку, па и најнижем, познавање највишег и божанског бића ; молитва је филозофија народа, и заиста битна, нрава, плодоносна филозофија. Из молитве произлазе, сами од себе, остали облици молитве. Ако човјек признаје своје сиромаштво иред бесконачним богатством, своју таму према свјетлости, своју немоћ ирема свемогућству, своју пролазност и свесграну овисност од бесконачног и неизмјерног, тада му се склапају руке и он се моли: тама се моли свјетлости, да свјетлост цобије, сиромаштво богаству, да, се њиме обогати, смрт животу, да у њему живот нађе. Молитва постаје молбом. Човјек признаје Бога, с тога се моли и топи се у чуђењу божанскога величанства, а знајући да је ништаван, топи се у дјетињском веселом осјећању хвале за примљена доброчинства, и благодари му, што га чува од зла. Па ако душа, која, се усудила, да се у гријеху иротиви Богу, немоћ свемогућству, лудосг мудрости, пакост сажаљењу, загледа у своју унутрашњост, тада, ће се исиунити жалошћу,