Srpski sion

В р . 49

„СР1ЈСКИ

с тим надприродним пошљедњим циљем, и да утврди праву срећу човјечју. Врлииа невјерника пије ништа друго до ли нрилагођавање нормама спољашње иристојности, без унутрашњег наравственог уздизања, без унутрашње наравствене енергије. По ријечима материјализма, савјест се човјечју не тиче, како он живи и ради, само ако он уклања конфликте са спољашњим нормама друштвене пристојности* б.) Из тог слиједи, да и у васпитању мора религиозно образовање бити основ наравствоног образовања. Васиптач има прије свега да одгоји васиитаника на Хришћански религиозни начпн; васпитаник прије свега треба да научп, да се у дз^ху Хришћанства Бога боји н да га љуби; њега треба прлје свега увести у хришћански релпгиозни жнвот и привикнути га, да жпви у његовој атмосфери п да се с духом његовим прожме мпшљење и рад. У дужност спада васпитању, да то оствари. в.) На том и само на том основу треба васпитање да тада напријед корача од наравственог образовања васпитаникова. Оно се не смије с тим задовољити, да васпитаника само једноставно опомене и наведе на добро и врлину; оно се шта више мора о том старати, да то наравствено добро, п да та врлипа у свијести васпитаника добпје хрпшћански религиозни темељ и посвећење. Треба да им престави врлину као оно, на чему Божје допадање почива, и да га потакне, да баш из тог разлога, из љубави к Богу, добро чини, п да прионе око врлине. Исто тако треба да му зло престави као оно, па чему Божје незадовољство почива, да га потакне, да баш радп тога зло избјегава. Дакле свугдје мора наравственом обравовању релпгпозно гледиште мјеродавно бити, нигдје се не смије опомена на добро везивати за чисто земаљске молитве и обзире; само се тиме омогућава право и чисто наравствено образовање васпитаниково, које је као такво у сгању, да се одупре свима оним кушањима и примамљивањима на зло, с којим је живот испреплетен. Пошто смо изнијели та општа начела, то можемо ирећи на разлагање начина, како има наравствено и и религиозно васпитање да се образује на темељу оних опћих прппципа, па да свом циљу одговорн. Ми већ још од прије знамо, да се моћ тежње показује с једне стране као права снага тежње, а с друге стране као срце илп моћ осјећања. Ако смо ради да говоримо о наравственом и религиозном образовању васпитаниковом, то имамо у два нравца посматратп моћ тежње. Али срце пробуди се прије него што слободна воља отиочне дјеловати, па * Вихнер, снага и грађа (КгаЛ нп<Ј 81оИ) 243—257).

ћемо с тога најприје говорити о наравственом и ролигиозном образовању срца, а за тим можемо прећи на наравствено и религиозно образовање воље. Наравствено и религиозно образоваае сриа. Срце као средиште и врело осјећаја п афеката (отуда и: моћ осјећања) игра у душевном свеколиком животу човјечјем велику улогу, и чини замашан утицај на цијелу унутрашњу и спољашњу дјелатност човјечију. Докле је срце људско непокварено, докле отров гријеха још није продро у ово најунутрашњије сједиште душевног живота, дотле ће човјек добро љубити и остати му привржеп, па ако се и преварп, ипак ће га управљање непоквареног срца свагда опомињати и управљати на повратак бољпм путевпма. Исто ће се тако сва њ<>гова душевна дјелатност уздигнутп, о.јачатп и оплеменити. ако је прати вруће срце, које је одппевљено за све што је право и добро. Ако је према томе рад осјећаја или потиснут, угушен, или напротив сувише надражен и увучем у лажан правац, то тада рђаво утиче на душевни живот; нарочито што се овог пошљедњег тиче он утиче попут бујног потока с пустошењем и харањем на душевни живот, и кадар је, да га сасвим растроји. Ето с тога је право образовање срца за одгајање важна задаћа. Ако се сад запитамо, како мора васпптање у образовању срца приступпти послу, то треба најнрије да овд.је пстакнемо негатпвна гледишта. Према томе васпитање има прије свега да на то назп. да рад осјећаја у дјетету не ослаби и не угуши се Јер човјек, у кога је рад осјећаја у своме развијању спријечен или баш угушен, тај је без духа, осоран. неосјетљив, нрост. без благонаклоности, нема појма о лпјепом и о њк менитим радњама, нема појма о истинитом, добром и лпјепом. Ако васпитању не нође за руком, да уклони те узроке од дјетета, који су кадри, да учине такав разорпв утицај на рад његових осјећаја, пли ако васпитач лажнил поступањем с дјететом баш сам томе допринесе, да му срце убије, тада је с тиме времена и вЈечна поквареност дјетпња у највише случајева толико колико запечаћена. Рад осјећаја бпва нарочито отупљен и угушен тројаким узроцпиа; наиме иримјерима осорости и немилосрђа, строгнм и осорним иоступањем, н најпошље прекомјерним његовим напрезањем у душевним и тјелесним радњама. Васнитање треба да брижљпво пде за тим, да ни једно од тих узрока пустошећи не утиче на њежно срце дјетиње. Оно има да удаљи дијете од околине, која. би за њега могла бити школа