Srpski sion

В р . 50.

„СРПСКИ СИОЊ"

С тр . 801.

а тиме ео 1р§о упућује на једино права начела, науку хришћанску. Анаксагора, Талес, Анаксимандар, Парменид, Анаксимен, Емпедокле, Протагора, Архелај, Платон, Аристотел, Ферецид, Леукид, Димокрит, Хераклит, Епикур, Клеант, Карнеадес, Клитомас, Питагора, све су то идејали језичничке ФилозоФије и кориФеји, али ^ио^ ћоттшп зепСепМае, а то хоће и Јермија да истакне. У осталом ево да видимо како он то развија: 1.) Влажени апостол Павле пишући Коринћанима, становницима лаконске Грчке, изјави: „0, љубазни, мудрост овога света, лудост је пред Богом" — и истину рече. Јер ми с'е чини, да је почео од пада ангела; с тога кад филозофи излажу начела (своја), не слажу се међу собом ни у речима ни у мислима. Јер једни од њих веле, да је душа ватра — као Димокрит, други даје ваздух —- као стојици; једни: да је разум, други енергија — као Ираклит; једни испаравање, други опет да је сила, која истиче из звезда ; једни да је нокретљив бро.ј — као Питагора; други: животворна вода — као Ппон, трећи: да је елеменат из елемената; једни армонија — као Динархо, други пак: крв, као Критија; једни: да је дух, други монада — као Питагора, стари онет разно (говоре). Колико ли има све разноврсних мишљења о томе ? Колико ли је еоФиста, који се више нрепиру него што истину налазе? 2.) Ну, па нека, о души се не слажу, у осталим (питањима) пак изјавише да су сагласни. А један назива уживање добрим, други злим, трећи опет средином између добра и зла. За нрироду њену (душе) пак једни веле да је бесмртна, други да је смртна, трећи онет да траје кратко време, једни да у животиње ирелази, други је у атоме растављају, трећи веле, да трипут у тела ирелази, четврти на нослетку одређују, да три хиљаде година у наоколо лута. Та, који ни сто година не живи, обећава му се у будуће три хиљаде година! Како би дакле то требало назвати. Као што се мени бар чини: будалаштином, лудошћу, безумљем или свађом или све ово скуиа. Ако пак нађу што истинито, нека се сложе и једнако то изнесу, тада ћу сејавољно иокорити њима. Ну кад деле душу и вуку један на једну, други на другу природу, један на једно други на друго биће, једни уједну други у другу материју промењују, то нризнајем, да ме жалости несталност ствари. Сад сам бесмртан, и радујем се, сад онет иостајем смртан — и жао

ми је; одмах затим распадам се у атоме, постајем вода и ваздух, претварам се у ватру, мало за тим нити сам ваздух, нити ватра. Праве ме животињом, претварају ме у рибу, опет ме брате са делФином; кад се пак огледам, страхмејеза тело, и не знам како да га назовем: човеком или пеом, вуком или биком, тицом или змијом, или имером. Јер ме физозофи претварају у све животиње: коннене, водене, крилате, полиморФне, дивље и иитоме, неме, милозвучне, неразумне, разумне: пливам, летим, лепршам се, пузим, трчим, седим. А ето и Емпедокла, и чини ме дрветом. 3.) Па кад, дакле, филозофи не могу душу људску сагласно определити, још мање могу изнаћи истине о Боговима или о свету. Али они су толико смели, да не рекнем луди, јер, који не могу определити евоју душу и који не познају своје тело, узалуд испитују природу богова и баве се нриродом света. Дакле, о начелима природе врло се разилазе међу собом. Кад дођем под руку Анаксагорану, овако ће ме поучити: Почетак свега је ум, а овај је узрок и господар свега, даје поредак неуређеном, кретање неномичном, решење у замршеном и украс неукрашеном. Кад Анаксагора тако говори, пријатељ ми је и клањам се његову мишљењу. Али против њега устаје Мелис и Парменид. Парменид наиме песничким речима навешћује: да је биће једно и вечно,бесконачно, непокретно и свему слично. Еле опет, незнам како, задобије ме ово мишљење, Парменид ми изби из главе Анаксагору, Кад нак номислих да сам стекао стално уверење, пресекавши ме Анаксимен довикну: Али, ја ти велим, да је све ваздух, а овај кад се згусне и скупи, постаје водом и облаком, кад се пак разреди и раствори постаје етир и ватра. А вративши се у ирвобитно стање, опет је редак, а ако се, онет, вели згусне, мења се. Е сад ова мисао самном овлада и ја поштујем Анаксимена. 4.) Али Емиедокле устаје на супрот довикујући са Етне: Елементи свега су пријатељство и непријатељство, оно скунља, ово раставља, а њихова борба ствара све. Па изјављујем да је то слично и различно, бесконачно и ограничено, вечно и временито. Изванредно, Емпедокле, ићи ћу за тобом ма и у пакао. Али с друге стране опет стоји Протагора и повуче ме говорећи: Мера и граница ствари је човек, и штб (®/В0&и то су Факта, а што се не види, не постоји *ни