Srpski sion

С тр . 824.

звани чиниоци узму у иретрес све ово, те да од виших девојачких школа створе оно, што би заиста могло и требало да се изведе, а то је, да буду заводи са онаким наставним програмом, који би одговарао средњим заводима за мушке, на можда и да се са више разреда пропшри круг њихове радње. (И још много више. Пр. Ур.) Свега овога пије бало, те према томе, разуме се, да очекивања, која су полагана у оваку врсту школа за женске, нису могла задовољити свеи свакога"... Ето, игга вели и педагог и иознавалац цељл и домашаја на.ших виших девојачких школа. Ва сада нека се г. А. В. изволи забавити и с овим наводима. —р„Новинарска ерџба" „Српекога Глаеа". И ако — једини међу браћом својом — у своме 49 броју признаје, да „Цариградска Васеленска Патријаршија, као једина (?) надлежна власт, није хтела (?) да потврди предложени устав" Босапеко - Херцеговачкој депутацији Задарскоме „Срп. Гласу" криво је, да је приказана превара, почињена тиме, што је из односне Цариградске посланице, саопштене „у целости" у неким нашим листовима, намерно изостављен баш онај део, који сведочи, да је нознати Гаврилски Устав „из врло важних узрока" одбијен пред Форумом Св. Сипода, васеленске цркве. Криво му мора бити, дакле, и на „Срп. Сион", јер и он је ту превару огласио сазнав за њу из „Н. Доба и . И „Ср. Гл." се ражљутио те показао, да је солидаран са својом Новосадско-Загребачком браћом, не само у љубави ирема Гаврилском Уставу. него и у мржњи на „Срп. Сион"; шта више, да је сасвим усвојио и метод њихов у грдњи на овога. Није заборавио ни оно стереотинно „благословом св. Синода", као и г. А В. у „Бранику". Позвао је у номоћ и Вуков Речник. Добро нас се наклеветао и нагрдио, како то неимадосмо прилике досада да читамо у ступцима „Срп. Гласа". И да није овде по среди клевета, коју морамо одбацити у лице „Срп. Гласу", ми се на његов уводни чланак у 50 броју не би ни осврнули, но би само сажалили, да су већ и стуици, досада пристојног и, колико је могуће било, објективног „Срп. Гласа" ночели, да се каљају у служби неразмишљена посла. У неколико редака „Срп. Глас" је бацио на нас три клсвете: 1. да смо приликом прокази-

вања односне преваре, „обасули деиутацију (Босанско-Херцеговачку) најногрднијим изразима"; 2. да смо се „упуштали у политичку полемику са радикалима у Угарској", и 3. да ми стојимо „у служби митрополитима (у Босни и Херцеговини) и њиховијем госмодарима". Да је под 1. клевета, доказ је наша белешка у 48 бр. „Посланица Цариградског иатријарха и — наши радикали", у којој се белешци ни једном речи и не сиомиње односна депутација, него се у њој карактерисао морал. тактика и „светло оружје" наших радикала. А какви су наши радикали и »:ако треба с њима војевати — не треба нам савета од њихове браће, па ма она била из — Задра. Да је клевета и оно под 2., доказ је то, да се ми никад нисмо уиуштали с никим, па ни с нашим радикалима, „у политишпј шлемику просто зато, јер је свака иолитичка расправа искључена из „Срн. Сиона", као ненолитичког листа. Где и у чему ју је видео „Срп. Глас", чекамо да нам каже. А да је клевета и оно под 3., доказује држање овога листа и његово писање. Позивамо се, на оно, на што се данас иозвати смемо; позивамо се на наше пиеање у 30 и 43 бр. овога листа. И ми би овим могли бити готови са одговором „Сри. Гласу". Али, кад је нашаозадобро да потеже „политичку полемику", и да нам нодмеће „елужбу" у којој нисмо, казаћемо гледе тога отворено, као и увек, своје мишлење. Политичка страна односне акције са БосанекоХерцеговачком депутацијом и њезиним Уставом, не сиада у оквир овога листа. 0 њој никада ниемо говорили и не можемо говорити. Ту страну те акције остављамо ми нашим иолитичарима и дипломатима. Нас се тицала црквена страна те акције, и зато смо само о Уставу расправљали. Не разбирасмо ни којим путем и начином ее тај Устав хтео оживотворити, него једино какав је тај Устав. И то не ради „митрополита и њиховијех господара", -— с којима немамо никаквих свеза — него зато, јер се тај Устав намењивао једној српској православној цркви. А јер се предлагани Устав, крај свега тога што је написан, како вели „С. Гл." „према напредном (?) духу времена", коси са основним догматичним и каноничним и јерархијским принципима, које ми застунамо и за које војујемо и у нашој цркви овде, устали смо против њега, начином, који је доликовао работи тога Устава, а по дужности одбране и заступања тих принципа иротив свакога, ко их