Srpski sion

Бр. I

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 9

ствима п доброчинствима. Излагање је у књизи збијено, просто, јасно — као што се пишу учебници, са много примера и сликама у тексту. Не може се ништа рећи против суштине самог учења: оно позива на ред, добар морал, чисте мисли и намере, на доброчинство, и енергпчно се обраћа осећању и сазнању дужности, а женскињу строго показује њене обвезе у домаћем животу и друштву. Али ево, шта се мора приметити. Ни једаннут, ни на једној страници не спомиње се о Богу, нема ни најмањега наговештаја о религиозном осећају. Автор, разјашњујући дубоко и крајње значење савести у човеку, овако дефинише савест: „Савест је расматрање онога мишљења, које имају о нама и о нашим делима други људи" (сопзМегаНоп с1е Г орјпгоп Ле8 аић-ев). На овом несталном и колебљивом темељу људскога мишљења теже многи, да утврде моралне основе целога живота! Ту се управо испуњава реченица: „Они што се граде мудрима — обезумпше." На несрећу, у тај поток безумља, који се сада по Француској разлива, хоће да утечу и из Русије, плитки поточићи руске ивтелигенције; те из јавних њених гласила, из новина и листова, из „напредних" чланака и фељтона, чује се, где се у хору понавља онај исти глас московске кнегињице. А том хору ириступају често с добром намером, али врло наивни и неискусни умови, који уображавају, да им новине и листови доносе неку „нову реч" цивилизације. Жалосно је и читати, како новинарске критике расуђују у питању школе, — да се без религије не може, да. је религијозна обука нотребна, али све то без цркве и њених служитеља. Кад би говорили јасније и нростије, рекли би: Ми не одбацујемо религијозну обуку, ми је шта више тражимо, ми не схватамо школе без ње, — само нећемо клерикализам. А иод покривалом овога термина разуме се црква и све што је црквено. Тај језуитски начин излагања, усвојен новим аиостолима народне школе, доводи у заблуду многе читаоце, који не умеју да „разликују дух" писања. Не знају, ти добри људи, да се сада и реч религија , као и многе друге речи изменила у свом значењу, и да под њом већ многи иочеше разумевати нешто таково, од чега, кад би га упознао, одступио би с ужасом сваки

човек, који право у Бога верује. Не знају, да је у наше време измишљена религија без Бога, те да је и сама реч Бог, у употреби код т. з. људи од науке , добила особито значење. Год. 1882. појавила се знатна књига, која је обратила на себе опћу пажњу. Бога су већим делом одрицали непријатељи сваке религије, с осећајем неосетљивости, с изразом лакомислене или злобне ироније, с проновеђу о искључивом значењу машери/е. У тој књизи на првн ноглед изражава се у мирном тону, с достојанством, с идеалним иогледима на живот, цело учење о религији без Бога. Књизп је тој име: Природпа религија (Каћп'а1 КеП§'шп, Г јопс !. 1883) Њен је автор — оксфорсдки професор Сили (8ее1еу). онај исти, чије је прво дело Ессе Ното, што се појавило 10 год. пред овим, обратило тада на себе пажњу не само људи од светске науке, већ и побожних идеалиста, који мишљаху, да ће у њему наћи неку нову мисао односно реч о Христу и о Хришћанској вери. Но црквеним људима и у то време та књига чинила се некако чудна и сумњива. Њој се никако није могло односити с поверењем. Књига та садржи у себи вештачку анализу земаљскога живота и карактер Исуса Христа, али искључнво у границама његове човечанске природе Она је била написана у духу дубоке смирености, језиком филозофским, но не туђим терминима црквеним и богословским. Сврха анализе показиваше се јавно као намера, да се разјасни Христова слика ради смиреног подражавања. Чинило се, да је автор — Хришћанин, пун побожности. Ипак, многп нобожни читаоци те књиге не вероваху то: јер се с њиховим Хришћанским погледима и осећајима није слагао — тај, само но изгледу хришћански осећај и ногледи авторови. Слика Христова у тој књизи била је слика врховне светлости чистоте и благости, али Он сам ннје рођен, није Онај, кога смо ми навикли од детињства да гледамо и иоштујемо као Богочовека, Реч Божју, није онај Христос, Кога слави Црква Христова. По што-шта чудно нал8зило се у књизи, као да је автор њен или веру изгубпо, или бар да није далеко од тога; ипак у тој књизи автор је још јасно утврђнвао веру у лично биће Бога, у бесмртност душе човечје, у меси.јанско значење доласка Христова у свет, шта више, и ако с неким