Srpski sion

<>р 10 ___ „СР11СКИ СИОВ. 6 Б р. 1 .

колебањем, и у стварност чудеса Христових. Ирошло је 10 година, и ои се јавља као усхићен проноведник религије, али религије нове, а не Христове. Старо откривење — вели он — одслужило је своју службу; место њега иојавило се ново: новији истраживачи природе, историци, филозофи — показали су нам таково откривење, о каковом ни сањали нису стари иророци. С те тачке гледишта библијска критика немалких учењака виша је и савршенија од саме Библије. Обраћајући се с необичном наивношћу људима, који верују и људима црквеним, он пита: „зашто да се препиремо, зашто да непријатељујемо један другом? Ми се можемо сјединити у једној вери. Ми људн науке, такођер верујемо у Бога, наш је Бог — природа, која је у извесном смислу откровење." „И тако, ми нисмо безбожници, ионавља он, и сав спор међу нама, људима науке, и вама богословима, само је спор о речима. Није ли свеједно рећи: наш је Бог природа, кад је научна теорија васељене што и теорија теизма. Доиста, природа је сила, која је ван нас, закон је њен за нас безуслован, — ето, дакле, шта је, Божанство, коме се ми клањамо." " НиЈе ли чудно, кад автор, одбацујући лично биће Божје, у исто време енергично иротестује иротив тога, што га окривљују, да је пао у атеизам, те сам одбацује и осуђује атеизам. Али шта је то атеизам по његову мишљењу? На ово питање автор одговара таковим измишљотинама, које већ и прости ум мора схватити као безумље. „Оно, игго обично називају атеизмом, врло је метафизички облик одрицања и не има озбиљног значења. Прави, стварни атеизам има сила озбиљније значење и садржава у себи велико морално зло. Први атеизам може се назвати опћим термином својевоља (чуПМпебб). Напме, сваки рад човеков је уговор с природом, уговор наше потребе с вечним законом природе Не признаватп ништа, осим властите воље, уображавати да је све приступно што је опазила силна воља, не иризнавати ван себе никакове више силе, коју треба задобити и склонити на своју страну, да се постигне ус^ех у предузећу, ето, у чему се састоји гчш^итегшам. Желећи да разјасни примеШТЈ*. ирачну и збркану мисао, автор наводи нримбр Државу, која у судбини својој по*. . Ш ^ 7 ! ,

казује слику чистог атеизма, и указује на Нољску. 8ес1е1 ае^ептш^не §ес1еђ1(: — вели он несрећна Пољска, испаштајући казну због иреступне атеистичке својевоље, с тога што се на^ слађивала безграничном личном слободом, која није хтела да се изравна с нриродом ствари." Састављајући своју теорију религије, автор подробно опис} 7 је како се рађа, ио његову мишљењу, религиозан осећај из науке, и како, пролазећи кроз призму уображења, дели се у моралном човекову суштаству у облик тројаке религије: религије природе, религије човештва и религије леноте. У тој кљизи, која је додуше написана с даровитошћу и одушевљењем, исказано је, и ако први пут тако потиуно, старо учење. Читалац срета у њему познате црте тако модног у наше време позитивизма, црте — познате по делима Канта, 'Борђа Елиота и тако омиљеног код руских нреводилаца Херберта Сненсера. Ни у једном од поменутих дела не исказује се тако јавно унутрашња немоћ те модне теорије, као у књизи „Наћгга1 КеН&шп". До какова безумља може да дође ум, када занесен гордошћу самообоготворења, одриче натијшродпо у животу и васељени, те се лаћа, да створи своју теорију живота у њеним одношајима к васељени. Непризнавајући личног Бога, она се труди да задржи религију, али у залуд се труди да установи предмет религиозног осећања, јер оспм живог Бога нема другог предмета за религију. Одбацујући невидљиви свет бесмртност душе и будући живот, она ипак сматра да сврху живота срећу, али се узалуд труди да је ограничи границама материје и земаљскога бића. Називајући откривење ивмишљотином или маштом, а сваки догмат лажју, сна сама, ипак, тражи себи ослонац не у чему другом, већ у новом догмату, износећи у облику аксиома, у који се мора веровати, неизмењиви и бескрајни прогрес човечанства. Ова теорпја, као да рефлектује у себи баш ону својевољу и гордо упорство мисли, које наш автор сједињује у свом појму с атеизмом. У ње не можеш впдети оне потиуне и јасне уверености п сталности учења. Проповеднпци њени — у својој нроповеди о срећи човечанства — све се спотичу о факат, који не могу да одричу. Та фактичност је неизбежно присуство зла и борбе, насиља и неправде у човечјем животу — аргуменат жсимизма. Тај