Srpski sion

Кр. 2 „СРПСКИ СИОН." Стр . 21.

уверења, жртвује у овом случају слободу, да би сачувао савесш, стога, што је њему савест над свим милија. III. Чудно безумље, до кога долазе разумнн људи, одрасли у отуђености од фактичког живота, и заслепљени гордим уверењем у непогрешност разума и логике. Обоготворење разума, одвративши их од праве религије, доводи их, најиосле до тога, да злобе свакој вери у једног живог Бога. Но они међу њима, који су још толико савесни, те не могу да одбаце потребу вере, која се јавила свом човештву -— они, у којих срде није још сасвим окаменило чврстом логиком мисли, — допуштају законитост религиозног осећаја у прнроди човеч.јој и покушавају да га задовоље неком новом религијом, коју сами измислише Ето, ту се морамо дивити фантастичности нацрта, што их пронађоиге умови, који се баш трудише да изгоне све што личи на машту, из својих закључака и расматрања. Штраус, у свом делу в О старој и новој вери", одбацујући Хришћанство, с ентузиазмом говори о религиозном осјећају, али као предмет и центрум његов сматра место живог Бога — идеју васељене, т. з.: ТЈп 1 тегбиш. У Лондону су издани на свет, носле смрти Џона Мил^а нађени неки одломци његових мисли о религији, под насловом : „Три чланка о религији: природа, корист религије и деизам." Корист религије он нризнаје као несумњиву, али одбацује Хришћанство и ако се изражава о Христу с великим ентузиазмом. „Не може се, — вели ои, — спорити велико значење религије, за сваког човека на посе: то је извор личног задовољства и вишег духовног расположења за свакога. Но нитање је, да ли се морају прећи границе света у ком живимо, ако желимо, да носгигнемо то добро, или да и без тога једина идеализација нашег земаљског живота, једино пробуђење и развиће виших престава о њој — могу да нам створе поезију, на шта више и у вишем смислу те речи религију, такову, која би кадра била да узвиси наше осећаје и да (иомоћу васпитања) још боље, него вера у бића. невидљива, оплемени наш живот и рад?" Питање — достојно Миља, каквог га знамо, ио историји његова васиитања. Занимљиво је, како он решава то шггање. Миљ није мо-

гао тражити решење као Штраус, у идеји васељене; није могао с тога, што Миљ, чудно је рећи, не верује у природу; а у иочетку те књиге он, веран, као свагда, својој отуђености од живота, улази у истраживање: „у колико је верно то учење, које полаже у природи мерило правде или неправде, добра или зла; и као руководно начело за човека ставља сагласност с природом или подражавање ирироди." То учење Миљ не иризнаје, стога, што у природи види слепу силу и ништа више. Она иокреће жеље, које не задовољава, диже велике дарове, силе и дела, с тим, да их на мах обори, — једном речи, руши у тренутку слепо и случајно све, што је сама иодигла. С тога Миљ и неће, да на природи диже какву систему морала или религије. А шта замишља Миљ? Ево његових властитих речи: „Када си преставимо, до каквих силних и дубоких осећаја може да дође љубав к отаџбини при згодним приликама васпитања, тада нам постаје јасно, да се лахко може и љубав према широј отал,|бини т. ј. према целом свету, довести до сличне моћи и развићу те је обрнути у извор виших духовних осећаја и у почетак дужности. Ко жели да. се упозна, са појмовима старог века о том предмету, нека чита Цицеронову књигу: Бе оШс 118. Не може се рећи, да би мера морала, што се у том знаменитом расуђивању одређује — била одвећ висока. По нашим појмовима, тај морал у много случајева врло је слаб и допушта неке уговоре са савешћу. Али односно једног иредмета, — односно, на име, дужности спрам огаубине — не допушта он никакова уговора. Да би човек, па ма и са малом нретензијом на добро за тренутак само помислио да жртвује отаџбини живот, част, нородицу — све што му је најмилије на свету, то није донуштао ни у нретпоставци славни проноведник грчког и римског морала. Ж тако историја иоказује, да су се људи могли васпитањем прнвикнути, не само на теоретичко убеђење о том,.да добро отаџбине мора бити више свих других расматрања, но су и практички дознали, да је у том највећа дужност живота. Ако се то могло, зашто се онда не би могао нокренути и осећај исте такове безусловне дужности односно оићег добра за цео свет? Такав морал у природи са високим својствима ноцриао би идеалну моћ из осећаја