Srpski sion

Бр. 4

В СРПСКИ СИОН."

Стр. 53

жевници што се баве тим послом а на висини су с-вога иредмета и задатка, најпосле народ у недостижним несмама својим, као што се знаде те није потребно ни казивати, премда вазда радо слуша душа што је лепо и леии се за њу као и за уста која причају. Место тога ја ћу данас, многопоштоване госпође и гое.подо, с вашом дозволом, у неколико да расправим питање ово, о речима не о делима: како се бележи да је до века ново, што је било вајгада — питање о литератури у опагге свакој а напосе нашој, о почецима н сврси њеној и осталих сличних занимања, која служе за подмпрење виших, духовних потреба људских и задовољавају чуства естетично и морално, религиозно и интелектуално са свима заједничким елементом дивљења, и поштовања, што је но томе дика и одлика нашег човечанства. Чуство ово поштовања и дивљења, признавања врлине бо.шу и потчињавања вредности своје њему, показује да га има као икоји и наш народ и то нарочито кад у појезији својој прима у гвоје руке хвалу и славу добротвора и љубинаца својих у времена у којим беше заклопљена и затомљена српска књига и наука. Та му особина бива тада и вазда најдрагоценији украс његовог јунаштва и његовог мужанства. Друштва људска, у целини неосетљиви скупови од чланова појединце осетљивих, као и ови на истом су начелу и темељу постојећи природни организми са деловима који се узајамно условљавају и помажу, имајући слично своје структуре и функције, на послетку једну крајну сврху — одржање у животу друштва као такога и чланова му посепце. Дуго интерес одржања целине претеже интерес одржања индивидуа те ради успешне одбране од непријатеља сви се покоравају ирвоме у боју, по том и у миру као удови глави, сада сталној, која са својим органима бди да ни грађани не досађују један другоме. Тако ничу с временом ^"редбе и установе које се иредају с колена на колено за управу чланова и друштва према епољашњим и унутрашњим непријатељима установе верске дате за вековне и најопштије одношаје и које су санкција осталим, па политичне установе за уређење одношаја више и церемонијалне за оне свакидашњег живота. У исто доба и напоредо с овим јавља се нотреба \хтанова које потпомажу набавку средстава за јсивот , производњу прераду и размену њихову

— установа привредних. На послетку пошто је тако за све речено, за одбрану, заштиту и издржање чланова п друштва колико толико састарано, ваља учинити нешто и за унапређење живота, кад је добро, нека је и боље. Томе служе у науци тако зване професије: свештеника и лекара — врачева душа и телеса, да човек пре времена не умре кад се поболи, и не очаја кад наиђу на њега друге невоље. Па свирачи, певачи, играчи, који приликом веселе срце наше, кроз то чинећи живот угоднијим, зар га не унапређују? Естетска чуства, поред говорних вештина, развијају у нама особито вештине творне, неимарство, живопис и скулптура. Исто дају вишу цену животу својом радњом и услугама, унапређују га дакле песници и у опште књижевници сваке руке, забављајући наше уображење, будећи и снажећи нам племенитија чуства удешавањем нрича и истина занимљивих и поучних уједно. Слично наставници и научењаци, само што ови, обратно, да.ју нам прво упутства за управу у животу, а другостепено тек покрећу нашу машту те се пријатно осећамо. Филозофија, ко је за њу, но превасходству уздиже и теши умно и емоцијонално, смиравајући и пречишћавајући страсти у корист мудрости и тихој радости, у чему се и састоји највиши, блажени живот Вредно је у опште и за предмет мога говора особито знати, у ком делу друштвене масе, шго је у самом почетку као и свака у свему једнака. где је, велим клица и корен институцијама и професијама, међу њима нашој књижевној. По аналогији свију бића и ироизвода материје па и организоване, кадгод нека целина хоће да пређе из омогеног стања у стање етерогено, образује се у њој од најниже ћелијице, којих скуп и сачињава индивидуални организам, па до бића највишег, људског друштва, — образује се у сваком на почетку једно средиште као полазна тачка за даљи развитак. То је у нас она малина најврснијих елемената, у којима је сконцентрисана, тако рећи, целокупна снага народна, што су у свако доба кадри унравити њоме за. опште добро, а на челу им онај први у боју, коме за то и потчињавају сви вољу своју рад што боље одбране и сурадње: ето заметка и извора политичким властима и установима. С погледом пак на више, надприродне и надчовечанске силе, без којих се сада већ схваћа