Srpski sion

Бр . 5.

В СРПСКИ СИОН."

Стр. 75

ском иравославном елементу у краљевини Хрватској и Славонији^имала за себе §. 68. деклараторпја, ио ком се је морала иријавити свака мешовнта женидба католичком бискупу, који се је позивао на тајну наредбу, и услед тога цротивио ироведби толеранцпатента, захтевала је реверз, макар да је по §. 6. толеранцнатента било забрањено издавање реверза. Излазиле су разие наредбе у питању тих реверза, да снор о реверзу реше. Католпчка црква искала је и надаље реверзе. Православна се црква противила, док нпје питање кр. одл. од 1842. решено тако, да пма места само добровољним реверзпма, т. ј. да су толеранцпатентом укпнути само реверзи изнуђенп сплом или ускратом вјенчања. По томе је, дакле, после год. 1842. могло бити говора и пптања само о добровољним реверзима. Алн против онпх се борила и православна и протестантска црква. После год. 1842. дошли смо, дакле, у други отадпј пренора о реверзу. Сада је чисто и јасно по наредби од год. 1842., да реверз може бпти само добровољан, а досљедно томе, впсоки саборе, мора се узети. да се кашње, кад је настала препирка, д& ли пма места реверзима или не, могло радпти само о том, да ли га има код добровољних реверза. То је пптање могло настатк услед струје, која данас влада, која је сада настала, која у реверзима сматра повреду кардиналнога начела слободе. И та преппрка, вис. саборе, о нптању добровољнога реверза, решена је наредбом, коју је издала генералкоманда год. 1869. за војну Крајину, где стоји изрично одређено: „Њ. ц. кр. Величанство обнашло је укинутн реверзе". Ја дакле пзводим, да данас у опће добровоЛ )Ним реверзима нема места, јер, како сам разложио, насилнп су реверзп најпре укинути, осгали добровољни. а пошто је одлука Њ. Величанства изашла г. 1869., када се је могло опет радити само о добровољним реверзнма, то се може односити само на доброзољне реверзе. Ово, вис. саборе, што сам рекао о питању тих реверза, односи се само на војну Крајнну, гледе провинцијала у том правцу цпје нпшта посебно одређивано. Није одређивано с тога, што у опће нпје било повода одредби, ношто није било закона. По зак. чланку 26. ех 1791. сгоји ствар другчнје. Из онога секвантур и посинт пзводп једно решење краљевско, издано на представку жуианије пештанске, да има места реверзима, наравно добровољним. Стављајући се пракса на сгановиште зак. чланка 26. ех 1791., ушла је у начелно протусловље, да под уставном ером важи скучавање слободне савести. које је апсолутизам у војној Крајнни укинуо. То је довољно, да се покаже, како је пракса ненравилна. А уз то се касира неправплно краљевска одлука за то подручје, којом су реверзи у опће укинути. То не одговара ни правном становшнту земље. ни духу равноправности, ни констуционализма. Таква пракса не може се одржавати. Ово, што сам разложио, разлагао сам са становишта, да ове наредбе и закони стоје. А сада нека

ми се дозволи истаћи разлоге, с ко.јих ја мислим, да ти закони не вриједе и да у опће те наредбе стајати не могу. За мене је, вис. саборе. одлучаи сада зак. чланак 26. од г. 1791., јер је он одлучна нодлуга праксе код нас. По том ћу се ја бавити главно с њпме, у колико стојп п може стајати. Једна је чудновата појава, впс. саборе, код овога закона, да се употреба његова за правоелавне оснпва на краљевекој резолуцпјп, за коју је јако двојбено, када, и да. ли је у опће промулгована. Темпшварскн српски црквенп сабор, који је држан год. 1791., пзрадио је своје постулате и ти су постулати предани Његову Велпчанству. У записнику налази се примедба комесара краљевског, који је описао стање, како је до онда бпло; онда предлог хофкрпгсрата, који препоручује толеранцнатент, односно предлог Комисинис Аулпке и резолуција краљевска, која је на концу запнсника додана. Та резолуција пмала је да дословце гласи ОЕако (чита): „Бје шсМ иппЧ.еп Опесћеп лтеМеп т МШ4ап ко\\'оћ1 а1§ РгоуттИ пасћ Лепјеш^еп паИопа1 РпуПеочеп ипс1 Ггекћећеп зо <Не Рго1ез!:ап1е11 т пе^аИо геИо'10П18 јип^зкепз егћаћеп ћаћеп ћећапДе11 ^егДеп". Том би се, дакле, резолуцијом важност овога. за протестанте створенога зак. чланка 26. из г. 1791. пмала протегнути и на православне Србе у Крајпнп и провинцијалу. Ја сам, расправљајући о реверзима доказао. да та резолуција у војној Крајпнн у опће није позната, а пз наредбе ген. ком. од 1879. вндн се, да ју нн нпјвиша власт није нп познавала ни практиковала, — него да се је држала толеранцпатента, н то несигурно. Важност ове резолуције за провпнцијал одмах ћу расправпти. Та је резолуцпја полазна тачка, вис. саборе, из које пракса закључује на ваљаност зак. чл. XXVI.: 1791. за православне, алп једнна основа, из које се то закључпвати може. Алп, вис. саборе, пастаје једно озбиљно пптање: кад је та резолуција проглашена? А још озбиљније: да ли је стајало у компетенцији онога, који ју је издао, да ју обавезно изда? Ја држим, да нпје било ни једно ни друго. Истина, зак. чл. 27. од 1791., којим је право и слобода вероисповести, за нас дакле Србе нравославне вере у краљевпни Угарској инартикулирана, тај зак. чланак у погледу фундације, статута и школа придржаје право одредбе краљу, у колико се те одредбе не протпве фундаменталним темељним законима краљевине. То је једина цуномоћ са стране сабора, којом је раширена моћ владарева у погледу одредаба, које се тичу вере код православних Срба. Изпм тога зак. чл. XXV1Т : 1791., темељем којега је краљ у опће одредбе од најновпјега времена стварао код нас у погледу српске црквене автономпје т. ј. од зак. чл. IX.: 1868., а кашње до нашег закона г. 1887. нема друге законске одредбе. Тпм законом недотиче се питање односно једне вероисповести према другој, а нарочито пптање мешо-