Srpski sion

(Ј тр . 116.

„СРДСКИ сион. ц

1>р. В

(Јак. П. 20. —28.): Нрема томе гладни н жедни правде, којкма, Господ обећава блаженство, заиста су само они, који дубоко сазнавајући своју духовну сиротињу. усрдно желе онравдати се пред Богом, верују у Христа, извршују Љегово божанствено учење, не надају се добити оправдања иомоћу својих дела и за сооје заслуге, него једино по благодати и по вери у Христа Спаситеља. (Наетавиће се.)

Проповед. У Недељу Блуднога Сина. Говорена у еаборно.ј цркви Карловачкој ове годнне. Чули сте, љубазни моји, Јеванђеоску иричу о блудноме сину. Добро ће бити, да је поновимо, ма и речима својима. Имао отац два сина. Млађем дошло на ум, да остави очеву кућу и љубав, те да у свету тражи кућу нову и љубав већу; да проживи у својој слободи, како то њему буде воља. Заиска од оца свој део очинства, отац му га даде, и. син оде у свет. Мислио је, да добивена имања не може ншсада нестатн, ма нншта не радио, а ма како га трошио. Мислно је, да то имање и јесте еамо за то, да се троши и њиме раскошно живи, те отпоче живот блуднп. Али, и бунар се изцрпе, а не би се имање расточило. Имања нестаде, а срце ледено у света, те блуднога снна невоља притисла и глађу! Кад се већ доста и глади напатио, њему се почеше отварати духогше очи и будити савест, те је себи говорио: Колико слугу у оца мога имају хлеба и сувише, а ја у туђем свету умирем од глади. Устаћу и идем оцу своме, па ћу му рећи: оче сагрешио сам небу и теби, опрости ми и прими ме, да ти будем ма и слуга твој! Што смислио, то и учннио. Кад га је отац издалека још угледао, знајући да му се враћа као покајник, сажали му ее, обрадова му се, потрча пред њега, загрли га и пољуби. А син му рече: „Оче сагрешио сам небу и теби и већ нисам достојан назвати се син твој". А отац весео, што му се син покајао и вратио, заповеда слугама својима, да

му сина одену у руво најлепше, да га оките украсима најбогатијим и да спреме гозбу велику, ,а се веселе. А с.ве то зато, као што отац рече: „Јер овај мој син беше мртав и оживе, и изгубљен би и нађе се". То је, љубазни моји, први део Јеванђеоске приче о блудноме сину. Останимо при њему, јер ако желимо поуке и ако смо је вољни примити, мпого нам казује и овај део те приче и у њојзи науке. Говори нам о грешењу и кајању. Износи нам грешење као слабост људску, кајање као врлину, а праштање као награду покајању. И данас је велики број грешника. Зато је Јеван^еоска прича и наука о блудноме сину и данас сувремена, а не знам, да ли ће и кад ће застарити. Данашњем добу и људском друштву она је врло потребна. Греши се и данас много, тако много, е ми изгледа, као да се по људском друштву разлило море греха, а људи већ да грцају у потопу томе. Кад бих хтео и смео запитати: где се, на којем положају, у којем звању, у којој дужности, у којим круговима данас не греши ? тешко би ми ко могао показати много светлих тачака у грешној тами данашњега друштва. А кад видим како се грех шири, како потоп греха придолази, како и већина друштвенога подмладка дубоко тоне у потопу томе, онда сам готов веровати, да овако дуго трајати не може. Или ће нас море греха прогутати, или ће то море устукнути. Грешило се и до сада, по грешности људској, али се и кајало. Један згрешн, други се покаје и поправи, те се тако свет одржавао, да не огрезне сав у греху; одржавао се у некој — ако је слободно рећи — равнотежи између грешења, те кајања и поправљања, а и подижући се у добру. А данас? Та је равнотежа изгубљена. Данас се грешници ретко кају. Не мислим ја само грешнике „просте", који греше телесним злочинима, пороцима разблуднога живста; него и оне, који греше пером, књигом, речју, злим мислима, опаким заверама, злоковарним умишљајима. Не само оне, који убијају тело,