Srpski sion

С тр . 250.

.СРПОКИ СИОН."

В р . 16.

слободна од мање или веће наклоности Фанатизму ; но смешно је, када лутерапи нас окривљују са Фанатизма. Код нас, при толеранцији сваке вере, која је већ својствена нашем народном карактеру, наћи ће се додуше и ио неки случај искључивости и ускоети црквених ногледа, али нити је када било, а не може ни биги, иа ма шта и слично оном презирању, с којим строго нротестантство гледа ва особине наше цркве и својства нашега веро вања, која оно не схвата, а за нас су нуна дубокога духовнога значаја

Пригодна проповед.* Како су мили етанови Твоји, Госиоде иад си.тама ! Гине душа иоја, желећи у дворове Госнодн>е; срце моје и тело моје отима се к Богу живоме! II птица находи ку 1.у и даставица гнез/о ее(5и, где деже птиће своје, код олтара Твојих, Господе над силама, Царе мој и Боже мој ! Благо онима, који живе у дому Твом, они те хвале без престанка! (Псалам 84. 1—:)С таким, ето, несничким нолетом црта царски певач уз милозвучну харфу своју душевно весеље и срдачну чежњу богобојажљива Израиљћаиа Завета Старога, када помисли на онај свети олтар, што се дизаше на врху нитома брдашца Сиона у светоме граду Јерусалиму (I. Дневн. 21, 18—22, 1). Јер шако биваше раздраган сваки побожно одушевл,ени Израиљћанин; таково је увесељење струјало кроз крвцу његову; таква је жеља давала души његовој нова и подмлађена полета, када би му се дала прилика, да се ириближи своме јединоме жртвепику — јединоме двору Бога својега, Јехове свесилнога! Па та дивна и узвишена дакле несма славопојна као да даје на данашњи дан и духу моме крила и окриља; та ]е славонојка н у моме срцу одзива нашла иа да нашњи дан, те бих радо и ја да пристанем у хор Давидових невача, нризивајући и вас редом у тај љупки круг, да и ми онако раздрагано и одано запевамо Госноду Богу нашему: ,,Како су мили станови Твоји, * Изговорена о Белим Покладама т. г. у Пештанекој св. цркви, ириликом ирвога појањановога ирквено-општинекога певачкога друштва,

Господе над силама! Гину душе наше, желећи у дворове Господње! ..." Но кажу људи: „Господ је свугде и на сваком месту.' к Али смећу с ума, да се благовољење Његово не јавља свугде, и на сваком месту! Ни сам ад није ван нрисуствовања Божјега; а је-ли опде и Његово благовољење? И на целоме шару земаљскоме приступаи је Бог; ал хоћемо ли ми и на поприштима греха и разврата наићи на Његово благовољење? Та и сами се храмови руше, када нрестане нрема њима Божје благовољење! Хоћете ли доказа? Епо вам га у судбини самога тога храма јеврејскога! Док је народ јеврејски уживао Божје благовољење, храм Соломонов беше место свето, дом Божји, у коме је Господ радо примао молитве парода свога. Но чим су Јевреји својим одметништвом расрдили Госнода, нестало је и њихова храма, и оии бише одведени у ронство вавилонско, где су иа обалама плахих река и плачевне врбе обесили гусле своје тужне и ронили горке сузе са својих лакоумних нометња. А када постом, молитвом и нокајањем умилостивише Господа, ге им Он опрости грехе њихове, онда се онет показа милост Божја према нокајнику, и он, заједно са слободом, доби и храм и у храму Божји благослов. Но када исти Јевреји усташе, доцније, нротиву самога Богочовека и Његових следбеника — онда се оиет руши јерусалимски храм, и од њега не оста ни камен на камену! (Мат. 24, 1. 2). Ето дакле, како и сам Господ даје једноме храму посебан значај! И ко се хоће вером да спасе, томе је заиста и нужно да ревпо и марљиво долази у свети храм, као у дом Бога живога. Јер је у светоме храму престол Сведржитеља, Законодавца нашега и Судије; ту станује сам Цар небесни, Утешитељ, Дух истине; и ту Господ нарочито и ирима молитве и захвалнице одане деце евоје. Стога је и запсведио Бог још у Староме Завету, да човек бар једаред у недељу дана, као и о иним свечаним и светим дневима оде у храм и да се ту наслађава душевно, на месту, које му је Он одредио. Стога је и сам Спасигел, наш, заједно са својим Ученицима, увек одла-