Srpski sion

СТР. 336.

„СРИСКИ СИОВ."

ВР. 21

да нам је св. апостол Павле доказао, да је један хришћанин, његова времена, учпнио тешки неки грех (I. Кор. 5., 1.) дакако после крштења, и да се и тај хришћанин греха свога онростио не поновим крштењем, већ — тајанственим разрешењем, покајањем. (П. Кор. 2, 10.) Да св. тајна покајања није и не може бити „ирости обред", као што би то неки назарени хтели, може нас уверити и ово питање: може ли се веровати, да кад би се нешто простим само обредом „свезало или раздрешило овде на земљи", да би то имало пуну сво;у важност и снагу и пред Богом, те „и на небу остало свезано или раздрешено" ?! На послетку ћемо и овде наноменути, да је назаренска тајна покајања — све кад би ју и имали и кад би ју вршили онако, како су ју и сами апостоли вршили — ништава, јер је не би врпшло законито, Христово и апостолско свештенство, каквога у назаренству нема; јер је Христос само евојим апостолима, и односно њиховим законитим прејемницима обећао и дао нраво и власт „везати и дреIIIИТИ". 5.) 0 св. тајни причегиЛа. Ако је св. тајна крштења важна и врло иажна, тако, да без ње не&оже и не сме бити ни један рорши; али је и св. тајна нричешћа важна и врло важна, тако, да без ње не би требао ни смео бити ни један живи, ни један одрасао. Ако је крштење — ново рођење, рођење „водом и Духом", те ако човек из „купке" крштења излази као са свем нов човек, ново створење; — ако је миропомазаље припуштање ваздуха у област и на земљиште благодатног дарства Христовог, те ако се миропомазањем даје човеку, као новоме створењу здрав и свеж ваздух, да би живети и делати могао ; — ако су грзеси ране на души крштенога човека, новога створења, које је ране проузроковао ђаволским деловањем окужени ваздух благодатног царства Христовог; и ако је покајање превијање, и у неку руку скидање рана тих: онда бисмо зар рећи могли, да је св. та.јна причешћа заливаље лековитим балзамом рана тих, онако отприлике, као што је милосрдни Самарјанин „залио уљем и вином" ране. човека, кога разбо.јници на путу ухватише и изранише, (Лука 10., 30.—34.) свакако је св. тајна причешћа давање лекарија духовно бономе и ранама изнуреноме крштеноме човеку, новоме створењу

Из овога би некако излазило, да је св. тајна причешћа нужна само духовно бонима, дочим оно духовно здравима не би нужно и погребно било. Но није тако; јер баш и духовно најздравији мора примати и узимати св. причешће, будући се нарочито св. тајнам причешћа човек сједињује са Христом, па ко није са Христом саједињен, тај не може ни ући у царсгво небеско ни имати живота вечна, па ма ов био и највећи праведнпк. А да је то доистн тако, засведочио је сам Христос Спаситељ, када јерекао: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела сина човечјега и не пијете крви његове, не ћете имати живот у себи." (Јов. 6., 53.) Христос дакле не узима у обзпр грешност или праведност већ вели уопће, да сви људи — били нраведни или грешни морају јеети његово тело и пити његову крв, ако желе „имати живота у себи". С друге стране, како на овом свету нема и не може бити човека духовно потпуно здрава, чиста и безгрешна, јер нико није без греха, до ли један Бог: то онда св. причешће јесте и остаје за човека само као духовна лекарија, за то св. Јован Златоуст у својој молитви, која се пред примањем св. причешћа чита, и вели: „да не кх с8дх или ко осВжджиТе к8дп т х мнН* ПрИЧсНЦПШ СКАТК1)(Х г ГКОИ\"Х таинх, Господи, но ко исц^клжТ* дВши и т-кла." Из тог узрока морали су јести тело и пити крв Господњу и сами аиостоли, који су од других људи, свакако, духовно здравији, мање грешни били. А што је било нужно апостолима. још нужнпје мора бити осталим људима. А да је св. причешће нужно свпма људима, а не тек само духовно болнима, грешнима, сведочи и то, што се св. причешће духовно бономе и пребономе у греху огрезломе човеку и не дг-је све дотле док се он није право духовно мало опоравио, кајањем греха опростио, па тек му се онда даје св. причешће, да њиме своје духовннм ранама изнурено и измучено, а кајањем нешто оиорављено тело оснажи и утврди. Па баш за то, што је св. причешће, та духовна лекарија, сваком човеку, сваком хришћанпну тако врло нужна, јер човек без ње не може „имати живота у себи" — за го се св. наша мати, црква православна брине и стара, да ни једно чедо, ни један члан њен без те лекарије не буде, не живи, наредпвши, да свако чедо, сваки члан њен приступа четири иута,