Srpski sion

„омски

сионл

Сечуј, негда славном седишту патријаршије. У току ове недеље ће довршити своју каноничну визитацију у Барањи. Колико ми је иознато биће архијерејских оогослужења још и у Лииови, Бану, Качфалн и Шиклушу. А посетиће црквене општине и Маишу, Шароку, Кишфалуби, Херцег Суљошу, Дарди, Болману, Брешену, Ланчугу, МађарБоји, Моноштору, Срп. Титошу. Уверен сам, да ће свуда, где год Његово високопреосвештенство дође, бити како од свога народа, тако и од осталих вероисповести усрдно и радосно дочекано, а овај додир са народом служиће на утврђењу вере и имена у нашем народу, те неће дати, да малакше, јер ће из тога, што народ види, како његов нрхипастир о своме стаду бригу води, црпети нове спаге, која ће га челичити п неће му дати да малакше. Желимо Његовом Високопреосвештенству, да у повољном здра.вл,у доврши своје путовање но питомој Барањи. —ви1. У Сантову, 26. маја 1899. ?. Свештеничка иеповед сомбореког нротопрезвитерата, која ее требала одржати овде 18. маја, није одржана због рђава времена. Реченога дана дошла су само три свештеника, а на име г. Кузман П. Јанкови]1 парох Риђички, г. Милутин Григорије- | виК парох бајски и сабрат манастира Ковиља јеромонах о. Иринеј Хаџи-Милаковић администратор нарохије у Станишићу. Поменути свештеници заједно с местним душенопечитељем г. Милутином Гавриловићем, нриступили су ире св. литургије св. тајни покајања, а затим су саборно одсужили св. литургију под началством јереја К. Јанковића. Народа је била пуна црква. После службе је народ са живом пажњом слушао причање оца Иринеја о светој земљии хришћанским светињама, које се тамо налазе. * Овдашњи римски плебанош, сходно познатој практици, напада и ружи нашу свету веру на сваком кораку. Назива ју јавно „поганском виром". Даје штампати неке изјаве, р»здаје их по народу и путем истих — истина индиректно — иозива народ да се враћа у риметво. Али се овдашњи народ врло слабо одазива његовој жељи. Штампане изјаве његове, лично му носе и враћају их натраг молећи га. да их ноштеди и на миру остави. јер су они с православном вером задовољни.

Врхунац своје слободе у понашању чрема право славн °ј цркви и њезиним преставницима. маниФестовао је путем сомборског листа „Ва.сбка", у којем је штамнао неко отворено писмо и упутио га на Његову Светост Патријарха. Овим је г. плебанош ирекорачио границе учтивоети; он је и као свештеник и као интелигентан човек требао да зна, да се писање отворених нисама противи друштвеној тактици а и званичном поретку, те да за објашњавање у евентуалним случајевима постоји званичан пут и начин. 5*верени смо да би г. плебанош погодио исти нут, да су му н?мере чисте биле, али је он евоју праву намеру — да наше духовне власти денунцира и конпромитује пред мађарским јавним мнењем умотао у плашт лажне бојазни и страховања за чистоту науке и обреда наше свете цркве. У номенутом писму на име позива он Његову Све тост, да стане на нут злоунотребама које се овде чине завођењем неких „чисто римскпх" обичаја. Наиме, он тврди, да је знонење у јутру, у подне и у вече на „анђелско поздравлтење иротивно православној Цркви." — а ми му добацујемо, да се то звонење не противи ни духу а ни пракси наше цркве. Зар код нас не ностоји звонење на деветој песми на јутрењи и звонење | иза претварања часних дарова за време појања „Доетоино естћ," на св. литургији, а шта се тиме друго хоће, него да се подсете и нозову верни да славе и величају Богоматер? Па зар је дакле онда иротивно, нашој цркви да заведе стално звонење у истој цељи, када то прилике и околности изрично захтевају? Даље наводи како је иротивно обичају православне цркве ношење бројаница и употреба римског молитвеника. Чудимо се да г. нлебанош не зна, ејеобичај ношења бројаница баш нрави источњачки обичај; та ено на целом православном Истоку на и у Босни и Херцеговини, по негде и у Србији, а у Ст. Србији и Македонији скоро свугде, сви иравославни носе бројанице, о монасима и да не говоримо. Односно тога што верни овдашњи унотребљавају римске молитвенике и иоју неке римске црквене иесме, можемо казати, да се и то не нротиви суштини наше цркве. Поју се само оне песме, које не стоје у противности с науком и с догматима наше цркве. У осталом г. плебаноша се најмање тиче начин нашега поступања и ми му на сва његова замерања и иребацивања можемо одговорити, „за што