Srpski sion

В р . 23.

„ОРГКЖИ

СИОН."

О тр . 359.

све животне појаве психичког живота, те дух човечји држи за резултат сложног рада једино материјалистичких и мехаиичких сила. Душу у духовном смислу, Штраус не призпаје. Природно је, што он с усхићењем следи Дарвиновој теорији о пореклу врста, не ограничавајући ту теорчју само на по.јаве спољашњега света, но ширећи је слободно и Фантастично на све врсте разних појава живота. Протуречја и скокови у изводима ни мало га не буне. Сваку сумњу отклања ои својом новом вером, вером у омиљену му хинотезу — која се но његову мишљењу никако не може сложити са бићем Бога. Ништа то не смета, што ово или оно опће мишљење (нпр. о произволном рађању) још није доказано. Не знамо, како баш и када — вели Штраус. — но оно ће за цело бити доказано. У проблему о човекову иореклу он не рони дубоко својом мишљу у она тешка питања о томе, како да се разјасни и у свезу са системом доведе норекло умних сила, моралних идеја и естетичких појмоваУ Све разјашњује једна, управо магичка, реченица: ириродии избор гтдивидуа. Заиста, ако се у том Фаптастичком заносу омиљене теорије иалази пова вера, то она није ништа друго до нова сујевера. Учење Дарвиново појавило се у врло згодно доба, као потпора проноведницима нове вере. Оно као да их је озарило новом светлошћу, као да им је донело задњи камеп, који је још само требао, на да се дигне свод над целом системом. Ухвативша се за то учење многи су већ готови да прогласе или шта више већ и нроглашују, да је стара вера сасвим разрушена и уништена. Са свих се страна журе, да примену начела, која је Дарвин извео, свима појавама друштвеног живота — и изводе из њих такове закључке, о коЈима, можда, није номишљао ни сам Дарвии. Школа, — као што се често догађа, хоће да обиђе свога учитеља и, на жалост брзо га нроглашује за заостала. Међутим Дарвиново учење, само по себи, у СФери оних дата, из којих је оно изведено, једва да оправдава оне опасности но целину вере, које је све оно изазвало у многих њених ревнитеља. Система Галилејева, тео -

рија ГБутнова, нова открића у геологији — изазвала су у своје време јоги веће иемире и опасности, но вера верујућих није од њих нострадала. Исто ће то бити најпосле и са учењем Дарвиновим. Уз то. данас се још то учење не може ни признати као утврђено у науци, и ирви ентузиазам, који је оно покренуло, почиње већ да слаби. У њега безусловпо верују само сШ пипогит депИит. Напредни људи науке почињу већ да све више верују, е је то учење у битности само хипотеза, више или мање вероватна, али још не доказана довољним бројем дата; да се закључци, што их је генијални учењак извео из својих многобројних проматрања, у самој ствари показују као смела и оштроумна опћа својства оних нојава, које је он приметио, али које још много места остављају недоумици и сумњи. Но те закључке, подигнуте на степен неизмењиве истине, понавља већ маса, као уегћит та§1з1п, те су с једне стране, код правих брбљаваца либерализма постали предмет говора, док су с друге стране многкм озбољним умовима дали основ за множину нових умних комбинација. Ко данас не говори о Дарвину? Ко не спомиње речи: ириродии избор, избор иолова, борба за оисшанак ? Па не само људе лакомислене, већ н људе заиста учене и озбиљне — нринуђава Дарвиново учење да чине чудне скокове у суђењима и закључцима науке; принуђава их да исказују такове мисли, које се здравом, не предубеђеном суду, чине као Фантазија или безумље. То се најчешће тада догађа, када хоће уз иомоћ Дарвинова учења, да саграде и доврше систему таковог погледа на свет, у ком, не би остало места Божапству. И заиста Дарвиново је учење врло згодно као аргуменат новог материјалистичког учења. По Дарвипову мишљењу, човек је без икаквог основа присвојио себи и своме духу неки нарочити привилегирани положај у весељени; на основу тога он си уображава, да је једино он између свих животиња, под правим и личним руководством Божанства. То је заблуда, и заблуда штетна (Ше регтскшз Меа). Човек, као и свака друга животиња, иије ништа друго.