Srpski sion

,српски сион. и

В р . 30.

()тр . 472.

свих чињеница барањске жупаније, иочевши од прве иа све до последње, који су се слободно можемо рећи — надметали са наишм светом у дочецима и поздравима. У коју год је општину дошао впреосвештени г. епискон, прво је ушао у цркву, пред којом га је нарох односне цркве у орнату дочекао и крст у руке му предао. После кратког молебствија говорио је сваки пут впреосвештени г. епископ из свога стола, присутноме народу поуку, да се држи вере својих прадедова — изложене у символу вере, да врши десет Божјих Заповеди љубећи Бога и ближње своје, да испуњава црквене заиовести, да поштује и -достојним начином прими за сваког православног Хришћанина одређене св. тајне, а од ових нарочито је упућивао на тајну брака изобличавајући дивље бракове; да врши дела. милости, да одржи одређене ностове и празнике иразнује; да буде одан Његовом Величанству нремилостивом краљу нашем Францу Јосифу I. и веран син отаџбини нашој; да чува име своје и негује народне обичаје своје; а где је требало тамо је употребио и оштрије, али ипак пуне љубави и забринутости речи ради изобличавања односнога зла, које му је у напред — као огрезло у народу — нознато било. Нарочито је устајао против раскошности у оделу и накитима и одмах се у томе впдело успеха тиме, што већ у најдољњим општинама, које је при крају пута свога посетио, није се могло видети на врату ни једне девојке или младе дукаг, а још мање каква скупоцена свилена хаљина. По свршеној иоуци ушао је впреосвештени г. епископ свагда у св. олтар, да прегледа принадлежности његове. Свугде, па и у најсиромашнијој цркви нашао је највећи ред и чистоту, која п ако није свагда владала у храмовима, ипак надати се, да ће овај ред но савету Његову народ у Божјем дому свом у будуће одржати уверивши се сам, да кад хоће, може и на велељепије храма свог нешто жртвовати. Храмови су сви од реда малени изузев једини у Шиклушу, скромно украшени и са нужним утварима снабдевени. Свршивши своју посету у храму, отишао је впреосвештени г. епископ свугде у школу, где су га сакунљена школска деца са учитељем дочекивала. Ту се често сам питајући децу из појединих предмета могао уверити, да у својој

сиромашној епархији има школа, које се како са успехом у настави, тако и својом двораном п потребним училима не могу постидити ни наших најимућнијих — па и градских школа, где се сваки учитељ тек са једним разредом бави. Таке су школе у Д. Сечују, Маишу, Срп. Титошу, Болману и Качфали. Што се тиче успеха у настави, има се нринисати савесним и марљивим оснособљеним учитељима, којн у тим школама делају; а што та места имају таке велељепне и у духу новије педагогије саграђене школске дворане, снабдевене са свима потребним училима, има се захвалити вблагородном г. Јоеифу Јагићу земаљском посланику, који је од наведених школа неке својим трошком из темеља сазидао, а већину ових па још и друге са иотребним училима снабдео. Евала великом добротвору народне школе у Барањи. Но овом ириликом могао се уверити впресвештени г. енископ уједно и о томе, да у својој сиромашној епархији има баш сиромашних школа у сваком погледу. Кад у такову школу ступиш, не знаш, шта је у њој жалосније: ил видети т. зв учитеља, који је од плуга, са звонаре или своје занатлијске радионице дошао у школу, да просвети ону сироту дечицу; или видети ону једину, отрцану, јадну штицу, коју су још дедови учили, или пак т. зв. школску дворану, на којој, да буде нотпуна иронија једне школе, фали још само прозор на тавану (нлафону). 0 каквом год успеху у такој школи поред таког учитеља не може бити говора. Ту је свугде најглавније недостатак, што нема оспособљеног учитеља; а не може га ни бити, кад ни сад у оскудици учитеља не може сама општина, да, му даде ни законом прописану минималну нлату. Епархија будимска учинилз је са своје стране у том погледу све, што је могла учинити; нашла је добротворе школи, у Барањи у лицу вблагородног г. Јосифа Јагића, а у горњим крајевима у лицу благородног г Евгена Думче; ств^рила је један фонд за издржавање својих школа; но све је то мало, да се одрже и спасу школе од извесне пропасти, ако им се другим начином не иомогне. Енархијски школски потпорни фонд допуњавао је већ две године плату оспособљених учитеља до ирописаног минимума, где то саме онштине не могоше; али кад једној учитељској снази мора годпшње