Srpski sion

Стр. 584

„СРПСКИ

СИОН".

Бр. 36.

гшти више нристаша у табору порицања и рушења, него у табору успјешног рада и иозитивних доказа. Жалосна је то нојава, кад се на узалудан посао троши драгоцјена снага кад се на зло употребљава наивност простог народа, износећи преда њ таке објекте, који никако не засијецају у дјелокруг јавног мишљења. Оружјем неистиие и подвале и војује само извјесни дио наше гатампе, којој је на челу човјек, окаљан тешким гријехом, који се никако неће да окане свога кукавпог носла, јер гријеганик мрзи од себе бољега. Ко је изван његова круга — тај ногатен бити пе може, то је његово једно пачело. Према томе начелу он и ради и нема готово ни једне утледније и уваженије личности, које се он не дотаче. Једна је срећа, гато се на његове ријечи озбиљан и моралап нико не обазире, јер кад би когод из страха пред гатампаном клеветом скренуо са првог и истинитог пута или ако би из љубави према аплаусу немјеродавне журналистике радио према њезиним жељама, — онда бисам себе азвргавао руглу свих разумних људи. Дужпост нам је, да буде јаспија слика пзвјесног дијела нагаега јавног мигаљења, споменути и ову врло жалосну појаву: Већ толико пута споменуто другатво нолитичких соФиста на најнедостојиији начин хоће да укаљају и узвигаену личност врховног поглавице нагае свете цркве, једине изданице нагае у овим тегаким приликама, када су ријечима народа нагаега свуда врата затворена, а речи демагога гато опет нико не зарезује. Нека не ликују ови, да су што успјели, јер је сваки разуман и увиђан човјек увјерен, да нага свети натријарх куд и камо више љуби свој народ и да за ту љубав имаде куд и камо узвишенијих нобуда, него ли их има блазирана љубав лажних народник преставника. Осуда ће стићи ту незахвалну дјецу народа српскога, који, изгубивши сами углед, памјерно иду за тијем, да убију у народу и поштовање према ноглавици нашем. Да завргаимо сад! Буде ли ово неколико ријечи поводом, да многи, који досад или није знао или није хтјео самостално мислити, нође на нрави пут, гдје ће му

директивом бити здрав разум оплемењен начелима хришћанског морала, онда ће оне саме наћи онравдања своме ностанку, а жељени успјех и одвећ ће им велика награда бити.* б. * Радо дајемо места овоме чланку, који долази из круга оне омладине наше, која увек не пружа доказа, да негује назоре у том чланку изнесене, ма да би јој ти назори имали бити тако ошнти и својствени, да се без њих ниједан члан у њеном кругу не би смео ни појавити. Ако се у том кругу — наше богословске омладине — досад могло не само без тих назора ностојати, него и сасвим противне назоре култивисати, било тајно, било доста јавно, узрок је томе и — досада неспроведена дисциплина у нашем црквеном животу, његова неорганизација, утецај које није могао обићи ни живот наше Богословије. Полазећи са онога што постоји и бива у круговима те омладине, — а о чему ћемо ми даном нриликом ошнирније говорити чланак овај предусрећемо као нојаву, којој се радујемо у досадањам тужном ногледању настранога, некоректнога и скроз погрешнога правца у назорима и иоступању једнога (но можда воћега) дела наше богословске омладине. Управо, теши нас та појава као доказ, да демагошка, развратна и деструктивна струја није кадра својом ефемерном бујицом нонети све собом, него да и у наше богословске омладине има моралне снаге, да јој се одупре — у правилном схватању своје дужности, у савесном појимању сиреме за слободно изабрани будући позив. А кад се наш свештенички подмладак васпитан у објективном и правилном оцењивању свега што бива и какав он има бити у животу наше цркве и народа — у таком схватању и појимању учврсти и прекали, а оснажи и наоружа за морални отиор и устук свему што је са узвишеношћу његова иозива, захтевима његове будне савести, интересима цркве и општега добра народнога у сукобу, -— те кад такав свештенички подмладак једном стане на своје ноге и прими свој део општих послова у своје руке, онда ће и наша црква н наш народ веселије проводити садашњицу н безбрижније ногледати у будућност.