Srpski sion

Стр . ббб.

ЛМ1СКИ СИОН."

пристанком тадањега Епископата. Тај пристанак, који није потекао из Св. Архијерејскога Синода, — ЧИ ЈУ ^е историју такођер јарко сунце проказати -—■ био је грдна погрешка. Но погрешка бившега Епископата нема, нити може имати, обвезне снаге за данашњи високопреосвештени Епнскопат, односно Св. Архијерејски Синод. Напротив, по науци црквенога права: погрешку ранијега дужан је кореговатп доцнији Синод. То је и дужност и право тако зване корективе Синода. Дакле, кад данашњи високопреосвештени наш Епископат и Св. Архијерејски Синод настоји, да изменом изборнога реда исправи и поправи погрешку пређашњега Епископата, он то чини по неоспорном праву и по узвишеној дужности својој. У томе његову настојању нарочито је позвано свештенство, да га потпомаже. Јер захтев високопреосвештенога Епископата и Св. Архијерејскога Синода јесте: иостулачо догматичко-капоппчког учења наше цркве. Уз такав захтев, свештенство би имало ех оШсш да пристане. То је уверење моје свештеничке савести. Но данашњи изборни ред не само да је донесен страннутицом, него је сшраниутицом и задржан у уиопреби Ево доказа. Еодине 1870, донео је наш сабор саборско устројство, које је сабору хтело да узакони карактер чисто народни. Доследно томе, тај исти сабор донео је одмах и изборни ред за тај народни сабор, по којем би народ у сабор свој, као чисто народно представништво, имао да бира свих 75 посланика. Н1та више, бнло је у сабору мишљења, да би народ требао тих 75 посланика да бира без ограничења, да ме^у њима 25 имају бити свештеници. То би и била логика, с обзиром на карактер сабора као народнога представништва. Но то се мишљење није форсарало , нити је оно примљено, из разлога, преко којих није смела ни могла прећи, ни тадања бујна струја. Па ипак, саборско устројство од 1870. годи^е, није добило највишу потврду. Није зато, јер државна власт није хтела да дозволи нашем сабору карактер, тип

и делокруг народни, него га је — према IX. зак. чланку од 1868. г., имала да потисне на земљиште црквено. Но и ако то саборско устројство, од г. 1870., није добило санкцију, добио ју је те исте године донесени саборски изборнн ред, ма да је тај изборни ред, по усшанови комулатнвних иосланичких избора, само логички израз и ириродна конзеквенција баш онога дела и начела неиотврђеиога устројства, због којега уираво шоустроЈство и није иотврђено, као ни оно од 1872. године. Ето, браћо, ту је извор 25-годишњих немира и трзавица, ту је колевка 25-годишњега кобнога спора нашега око нзборнога реда. Но пођимо даље. После два непотврђена, донео је сабор 1874. и треће, данашње Саборско Устројство. Ово је получило највишу санкцију. А зашто? Зато, јер је тај сабор иодлегао захтеву државне власти, учинио устуиак , признао IX. зак. чланак од год. 1868., те сишао са народнога и стао на црквено земљиште, које је ради утехе и као еквиваленат за изгубљено народно — названо народно црквеним. Место народнога, наш је сабор тако постао народно црквеним, дуалистичким сабором. Тај народно-црквени дуализам наш, у којем нитп је погођена нити правилно установљена демаркациона линија ме^у народним и црквеним земљиштем у пословима и компетенцијама њиховим, један је од кардиналних узрока наше автономне погибије, што само еп раззап! наглашујем, по о чему би код нас требало много и много размишљати, а која бп студија можда резултовала са очигледном потребом, да бп цело наше Устројство требало по ново градити, са дужним уважењем суверенитета Црквиног и њезина Права, ио којем је ова надлежна да сама себи Устројство доноси. Но, чим се је догодила метаморфоза нашега сабора, и кад је он могао прегорети ту метаморфозу, онда му је налагао диктат и логике чињеница п автономне политичке мудрости, да из свега тога