Srpski sion

К р 41

„0Р11СКИ СИ(М! "

С тр. 661

улогу, и у све одборе бирани били са 7 3 ; свештенство архидијецезално, искупљено на своме збору у Митровици 6 (18 ) октобра 1899., уверено о штетности данашњег изборног реда, по ком свештеничке заступнике бпра заједно са свештенством и народ, и не могући трпети на себи поменуту љагу и срамоту. као » да оно не би било у стању самосталан положај заузети на сабору, те бити језичац на вази између јерархије и народа, кад би се повратио пре^ашњи начин избора, по ком би оно засебно бирало своје заступнике, закључује: „да се изабере један одбор од 3 лица, који би имао зготовити и поднети високославном Саборском Одбору представку за први доидући црквено-народни сабор, и да у њој иште измену данашњег изборног реда, која би се у томе састојала, да свештенство само, без сутицаја народа бира својих 25 заступннка, као што их је бирало од 1708. до 1872., а подједно да исти одбор ову одлуку, заједно с преставком за сабор достави преко 1Бегове Светости свој високопреосвећеној г. г. архијерејима у карловачкој митрополији с молбом, да је доставе свештенству у својим епархијама, те да је и оно усвоји и подупре, односно да се изјасне о њој." Ову одлуку доноси архидијецезално свештенство и с тога, да покаже, да није само жеља крунина, односно државне власти н јерархије, као што се обично тврди од првака народних у листовима и зборовима, па и на самој је одржаној 8. (20). Јуна 1898. конференцији код ЕБегове Светости, један од радикалних првака — посланика довикнуо: „свештеници нигде и не траже за себе право посебног избора свештеничких посланика, него калу^ери. Вама калуђерима треба то, а не свештеницима. Синод је адвокат свештенички!", нашто је опет други првак довикнуо: „То и јесте шкандал — што то епископи траже"!, него да је жеља и самог свештенства карловачке митрополије, односно архидијецезалног свештенства, и то не проста, неоснована жеља, и жеља из неког пркоса и себичне на-

мере, него жеља основана на дугом и зрелом промишљању, и потребама цркве и свештенства, а и самог народа, те као год што је на поменутој конференцији код БВегове Светости вођа либералне странке јерархији довикнуо: „ако епископат не може да призна з!а1из ^ио данашњег саборског изборног реда, — онда нема споразума"; тако исто и архидијецезално свештенство, искупљено на овоме своме збору довикује народним првацима: ако Ви не ћете да пристакете на измену данашњег изборног реда, и не изменете га тако, да свештенство и на даље, као и до 1872. само бира своје заступнике, — онда нема споразума између њега и Вас! А ову одлуку доноси архидијецезално свештенство и с тога, што се потпуно уверило о томе, да не само данашње наше политичне странке, него и пређашње — овамо од 1870. — стеране својом кривицом с политичког на црквено поље, не само не беху у стању очувати црквено народна права и правице, него носе и одговорност, што је данашња наша црквено-народна автономија, што рекао др. Светозар Милетић још 1875. „у кљештама, дакле укљештена", и што присташе на устројство, за које покојни Јова Павловић још 1875. рече: „да оно није наше дело, дело нашег сабора, него владина понуда, коју смо ми уз зид пригнути, с благодарношћу примили", па поред свег тога, на поменутој конференцији код БВегове Светости вођа либералне странке рече: „Једини је начин споразума, да се одржи з1а1из ^ио!", а то рече и он, и то му одобрише и присутни на истој конференцији радикалски прваци, једино с тога, што они волију имати и „укљештену автономију", него упустити из руку право, да могу по својој вољи у сабор протурити 25 својих свештеничких присталица! Па чим оне не беху у стању очуватн истинску црквено-народну автономију, и чим је њима више стало до тога, да у сабор протуре 25 својих свештеничких присталица, него до народно-црквених права и правица, јасно је, да то не беху