Srpski sion

С тр. 886.

„СРПСКИ СИОН."

В р. 52

подсетити, народе мили, да око ових послова трошимо узалуд најјачу и најбољу снагу своју, ево већ преко тридесет година, остављајући без те снаге и потребнога рада многу нашу потребу и оскудицу на^црквеном и просветном пољу. Пропуштамо не једну прилику, да посвршујемо те послове на општу нам корист. Одбијамо те прилике, као да смо у непрегледном раскошу општега нам добра, а у истини слабећи себе и онако слабе, и, тако рећи, уништујући се: и у цркви и у школи и на просветном и на пољу благостања свога, остајући све више и без права за која се боримо, губећи више него што желимо сачувати. Томе раду нашем помоћи може свестрана наша истинита, искрена и пожртвовна љубав светој цркви и општем добру народном, која треба да испуни душу, срце, и све мисли, и све тежње свију православних Срба Митрополије Карловачкс. Без те л-убави, све је друго узаман. Без те љубави не можемо стићи циљу, никада лепших дана дочекати — цркви нашој и народу нашем. А у тој љубави све ћемо моћи. У тој љубави засијаће љубав и добро расположење међу свима, који позвани буду, да слави своје цркве послуже и на општем добру пораде. А поред такве љубави и доброга расположења црквених и народних трудбеника у пословима цркве и народа, биће онда увек и доста добре воље, поред које ће у њихову раду: царовати ум, мудровати разум, светлити правда и водити истина, а све заједно штитити Божји благослов. У таквом расположењу и раду, лебдиће свима трудбеницима пред очима једино слава цркве и срећа народна. И они ће, онда, радо и весело приносити ча жртву и чинити све, што та слава и срећа тражи, а одрицаће се свега, па ма шта то било и ма како се звало, ако је слави и срећи тој противно и штетно. То учинити треба да је највећа сласт православној души и највиша тежња родољуб ивом срцу свакога искренога и вернога умнога Србина Митрополије Кар-' ловачке, као што му је и дужност све учинити, да до таквих трудбеника и до таквога рада доћи узмогнемо. Такав рад, особито на црквено-народном сабору нашем, биће Богом благословен, пред превишњим престолом најмилостивијега нам и љубљенога Владара признат и жељеним успехом нашим крунисан. После таквога рада биће мира и у цркви и у народу, те ћемо се онда моћи свом снагом прихватити и оних послова и потреба својих, на које смо у досадашњој међусобној — не увек најдостојнијој, а увек по нас штетној — борби заборављали, но без задовољења којих, поред ма којих права, нема напреднога живота народнога, ни сигурна опсганка, ни лепше будућности. Ето, тако сам вас учио, љубазна децо моја, за прошлих година патријарховања свога; па тако те учим, мили народе мој, и у данашњој Божићној радости. А Бог ми је сведок, да те љубим љубављу Исуса Христа, да те љубим љубављу св. Саве, и да ми се свака Архипастирска реч и Патријарашко дело моје зачиње и врши у љубави тој. И зато: послушај ме народе мој и чуј ме роде мој! Знам да је моја реч од многих и послушана; али код многих још не бива тако. На доброј земљи посејано семе ниче и род доноси, а то су они, који слушају реч и разумеју. Но има их, који уши имају, али не чују, или реч још не разумеју, или им нечастиви долази и краде посејано семе у срцу њихову. Много семе падне сејачу и на камен и у трње. А много је и оних, који сеју кукољ по пшеници. Зато и наука моја, којом сам вас учио, није још код свију рода донела. Зато и не бива још у народу моме увек и све, као што би требало да буде и као што напредак његов захтева. Многи у народу моме гледе још туђим очима, иду за туђим умом, и зато — нити они стижу мети својој, нити сви заједно доспевамо цил.у своме. Ко ходи по тами, не зна куда иде.