Srpski sion

Б р. 8.

„ОРПСКИ СИОН."

Стр. 125

Па шта видимо? З' сред најж шћих агитација против тадашњег владајућег сустава видимо, како се Хрвати и Срби грле и брате, видимо како се један народ другоме тесно сближује и како у братском загрљају заједно сањају о лепшој будућности миле нам наше домовине. Усред тога душевног и политичког заноса видимо братство обијух народа тако симболизирапо, да у Срему устају католички свећеници, одлични натриоте хрватски, тер држе Фулминантне говоре у корист слоге и равноправности обијух народа, а над њима вије се тробојница хрватска и срнска. Све те чињенице, вис. саборе, довољни су доказ, да се је вековима српска застава и респектује као сриски емблем у нашој домовини. Тробојницу своју употребл>ују Срби и у народно-културном, те и у социјалном своме животу. При отварању српског православног народноцрквеног сабора вије се у Карловци на патријаршкој резиденцији и на цркви срнска тробојница, под којом митрополит српски дочекује и поздравља доглавника краља, краљевског повереника. Има ли се обавити збор било за земаљски сабор, било за црквени конгрес, иду Срби под својом тробојницом, да врше своја уставна права. Нанокон све оне чине, који се збивају више у породичним круговима, као на пример црквене славе, сватови и томе сјшчни , свугди Срби развијају своју тробојницу, чиме увеличавају при тим ириликама своје душевно расположење. Па зар, вис. саборе, после свега тога, што се је ево кроз векове догађало, а и сада у пракси стоји, може још гштање бити о српској застави? Не, поднипошто не. За ниједног патријотичног Хрвата, коме је напредак наше домовине мио и драг, и коме је стало до слоге између обијух народа, не може сриска тробојница бити тек питање. Сваки онај, који види, да Срби штују и цене заставу наших краљевица, као државни емблем, који види, да Срби братском љубави обгрљују заставу хрватскога народа у који жели искрен сноразум између хрватскога и српскога живља у нашој отаџбини, тај мора реснектирати и заставу срнску. Докле буде један народ другоме узајамно иоштовао светиње његове, дотле ће бити спора-

зума, а само споразумом може нам цвасти лепша будућност и нама и нашој милој домовини. Оно право, које се оснива на више стољетној пракси и обичају, то је, вис. саборе Исто толико јако, као и закон. Рекао бих. да иод околностима још моћније делује, него ли сам закон, јер је *срасло са нашом индивидуалности, јер нам је, тако рећи, прешло у крв. Зато ја не полажем толико вредности на узакоњење тога нашега вековима Фактично стеченога права, колико вредности полажем на то, да је то право проникло душе хрватскога и срискога народа и да се је чврсто у њима уко ренило. То је закон природни, који се никада сбрисати неда. Као свака установа, тако и застава основана само на законској одредби, врло је променљиве нарави. Ми видимо, да се у течају времена у једној држави промеиу и Фундаментални закони, када за такову промену време и прилике настану. Тим лакше ће се кроз време 'променити и један закон, који је у првој линији чисто Формалне нарави. Пустимо ли пако ту ствар, да по наравном току времепа и приликама свагдањег живота у народу у толико сазре, да постане потребом целокупног становништва наших краљевнна, онда ће је народ сам својом једнодушном вољом до закона уздићи, а тај ће закон, имајући дубоког корена у народном животу, бити трајан и непроменљив. То време, вис. саборе, по моме схватању, мора наступити, наступиће на основу самога душевног и политичког живота народа хрватског и ерпског у нашим краљевинама, наступиће за стално, када оба народа увиде, да се срећа, напредак и благостање наше домовине неда ни на који начин постићи, него само поштеним споразумом народа хрватског и сриског. Онда, вис. саборе, онда ће се српска застава узаконити је днодушном жељом сложне браће Срба и Хрвата. Други постулат те петецпје јесте равноправност ћирилице са латиницом. По иостојећим нашим земаљским законима није нигде одређено, да се нашим аутономним земаљским уредима имаде употребљавати искључиво латиница. Закон од 14. маја 1887. одређује императивно, како земаљски уреди прве молбе морају одговарати појединим странкама на поднеске ћирилицом писане, а подједно јасно установљује,