Srpski sion

Бр. 11 „СРПСКИ

Сећајмо се, дакле, да нам посна храна служи као наномена о времену иашег самоиспитивања, о времену нашег покајничког осећаја пред Богом, о времену нашег самоисправљања. Онп, који у ове дане промењују само количипу и каквоћу хране, а пе промењује па бол.е своје душевно стање. ти бадава посте, јер ти посте ностом Фарисејским, који је Господ осудио и за који стари пророци говоре, да је „лирзостк пцедх Господ «Л1&". Добри Хришћани пак, постећи телесно, посте и духовно: развезују свезе безбозкности, раздрешују решењо од брсмена, отпуштају потлачене, ломе сваки јарам: преламају хлеб свој гладнима и сиромахе, нрогнане уводе у кућу, да приме од Христа Бога велику милост. С руеког С.

0 узроцима ширења назаренства СА КОНЕГЕТШШ ПГЕДЛОЗИМА 0 П0СТУИКУ ПР0Т11В ИСТОГА. Расправа Милана ПопадиЂа. (Наставак) Ии.је могуће, а да се овде не дотакнем најглавнијег фактора при томе у цркви нашој, који но положаЈу своме реирезентује духовну и унутрашњу страну цркве, а то је; свештенство наше. Тим внше то сам учинити дужан, што многи веле, да је отиадаљу народа нашег од цркве и прелажељу његовом у назаренство искључпво свештенство криво. Далеко нека је и иомисао, да ћу пристрасан бити, те сталеж — коме и саи ирипадам — у обрану узимати; али у хатар истпне поуздано тврдити смем: да наше свештенство није искључиво узрок назаренству у народу нашем. Но за стављено иитање: је ли свештенство у онће криво, што се у народу нашем назаренство шири? Може се са „да" и „не" одговорити. Са „да" на предложено питање можемо одговорити у толико, што заиста искрено иризнати морамо, да има међу нама и таквих, који не стојимо на висини иозива свога; има међу свештеницима таквпх, који доисга многе мане и недостатке имају, а треба да су: „светлост свету и сол земљн а ; те се ио томе не прихватају своје иревисоке и тешке службе, свога, огромна позива, са овом вољом, љубављу, самопрегором и прегалаштвом са чиме — по превасходству треба да је испуњено срце доброга пастира и свештеника народнога, пастира, који ио св. Јеванђељу

СИОН." СТР. 177^

треба да и душу своју полаже за стадо, за народ свој. Зато по неким парохијама нашим наилазимо на те жалосне појаве: да се служба Божја и уопће обреди црквени, и св. тајне у цркви и изван ње, много пута неуредно, на брзу руку и без икакве воље, духовног расположеља и иолета свршују; да се слабо младеж школска катихизује, нити се реч Божја у св. храму проноведа, те се тако пренебрегава прва и најглавнија дужност свештеника. која — уз његову скрушеност, побожност и благољепност нрн св. богослужењу представља прави духовни унутрашњи живот цркве. Иначе је то мртва, то је глува црква — и ако је пуна народа — ако се народ тај живом речи Божјом, са усана пастира свога — душевно не храни, не одушевљава и не подиже са ових ннштавих и земних ствари у оне сфере небесне, к Богу Оцу Саздатељу своме; ако се народ не поучава и не облачи у сва оружја духовна, како би — тако духовно наоружан — могао на суирот стати сваком искушењу, сваком непријатељу вере и цркве своје. Деловаље свештенства треба. дакле да је усредсређено у хранењу и неговању душе народа као поверене му пастве. Јер у недостатку те хране, тога душевнога хлеба. који треба да се редовно пружа врлинама у св. храму, као неисцрнном студенцу Јаковљевом, при коме седи Христос Снас наш, те нам кроз св. Јеванђеље говори своју божанствену науку и љоме душу нашу храни: — у недостатку, велим, те праве и истините хране душевне, није чудо што многи иравославни Србин, у коме је чежља за душевнлм животом, или сама по себн, или иак мисионарем назаренским пробуђена, — лута, тражи, и по своме убеђељу и налази гу душевну храну, то благо, ма и у лажној, изврнугој и измћшљеној науци, у заблуди назаренској. То су врло ретки случајеви да се по неки човек наш одметне у назарене из тога узрока, да тобоже своје побожно чувство задовољи, и да душевни живот свој унаирзди, јер то све вели у друштву с нама — где влада силан грех и безакоље — не може да постигне. Напротив иак познато је, да већином ноторни грешници и злочинци назаренству прибегавају. Поједини од таквих људи у своме