Srpski sion

Б р. бо

М РазЈеиг има право — чим се изложе дјеловању слободног ? у великим висинама; а тако се увијек збивало : „Уапа1а саиза уапаћи- е^ес1и8 И , када се промијени узрок, промијени се п учин. Правећ своје покусе Ра^еиг је истодобно контролисао покусе својих противника и увијек им је, кад би инфузорије у покусима њиховим биле произведене нашао иогрјешку. Доказао им је, да нијесу довољно били пажљиви, да снријече унос клица, показао им је узроке погрјешака и сам поновио покусе, пажљиво одстранивши клице, и није се појавио ни један организам. Он је дакле имао нраво закључити: нојава инфузорија не има никад мјеста ни у текућинама најповољнијима да нроизведу живот, ако је сасвим за руком пошло одстранити животне клице текућине, а та појава увијек има мјеста кад има и гдје има клида. Клице су увијек прави узрок живота. Не има сионтаног ностанка (живота.) ни код најнижих појава живота, и тамо као и свуда, анорганнчка материја уздиже се до живота само упливом живота. Наша епоха заиста се поносити може тако лијеиим низом помних и деликатних покуса, који су под строгом контролом по најсавршенијој методи изведени, и најпотпунијим успјехом и необоривим доказима овјенчани. Заисга, ако толико пута поновљеним и контролираним покусима, није теорија спонтаног развитка дефинитивно оборена, то слободно смијем казати, да ниједна истина доказана није ни у кемији, ни у физици, ни у ириродној историји, нити у зоологији. Зар да су лажна нравила експерименталне методе, која је формулисао Васоп, по којима су радили и која су кроз три впјека усавршавали толики велики људи? Недавно је један автор* издао ваљано филозофско дјело, које је озбиљна публика веома повољно ирихватила. У том дјелу, желећи иоказати што савршенији примјер примјењљивости правила експерименталне методе физичким знаностима, пронашао је да су најтемељнији и идеалном доказу најприближнији покуси Ра81етчт против спонтаног развитка жпвота. Дакле или правила експерименталне методе * М. КаМег.

не имају никакове вриједности, те их одбацити треба заједно са самом знаности, на којој се оснивају; или не има спонтаног ностанка живота. То можемо устврдити за садашњост, прошлост и будућност. Зашто материја и сада као некада (по мишљењу присташа спонтаног развитка) не би била кадра да се по љествици бића уздигне од стања анорганског до стања живућег. (Наставиће се.)

0 узроцима ширењу назаренетва и о ередетвима против иетога. пише Симеон Араницки свештеник. (Свршетак) Рекавши све преднаведено приближили смо се ево крају своје расправе, а на свршетку исте слободан сам изнети часном збору ове предлоге: I. с разлога, што се до сад на' овом пољу врло мало па и то без икакве организације и системе радило, док се у смислу закључка епархијског збора правосл. срп. свештенства Архидпјецезе Карловачке, одржаног у Митровици 6. (18.) окт. 1899., не оствари или митрополијско или епархијско свештеничко удружење, то нредлажем: да се у интересу саме ствари овај збор обрати преко надлежне духовне власти на остале протопрезвитератске зборове, нарочито из дијецеза у којима је назаренство почело маха отимати, који би се, баш у ту сврху, чим пре сазвали и узели у свестрани претрес питање о назаренству, те да и они изнесу своје предлоге односно створе закључке, са којима би се путем „Орпског Сиона" све остало свештенство имало упознати, а у будуће да се ово велеважно питање приликом годишњих састанака свештеничких и не скида с дневног реда. П. с разлога, што поред досадашње катихизације ипак наш народ не познаје довољно своје вере и цркве, чему треба тражити узрока поред непотпуног рада у овом погледу по комуналним школама од стране свештенства а у вероисповедним од стране учитељства, нарочито у оскудици згодних школских уџбеника како за редовну тако и повторну школу, у небрежљивом похађању часа веронауке код недељних ђака а особито код одрасле младежи,