Srpski sion

С тр . 550,

„ОРПСКИ

СИОН".

Б р . 34.

покварености нашег бнћа, нема другог средства за спасење од овога. А осим тога човек је, п по својпм својствима а и по својој несавршености, позван да верује, да се нада и да љуби, те да себи тако. овим узвишеним и племенитим осећајима, стече неко прибежиште, неку утеху и вођу. Отуда се, ето, види да је човек од природе приведен у наручја религије. Јер оне необичне нротивности, које се у њему иојављују, она смеса узвишених и ниских наклоности: слабости и снаге, неизвесносги и воље, светлости и таме, најзад све што узнемирује наше биће, све нам јасно показује, да бродимо бурним морем ио коме нас друга светлост у стању водити није, доли светлост — вере; други ленгер не може осигурати доли — нада, а нпти нам друга помоћ брже доћи може од — љубави. За то, да вас упознам са овим особитим доброчинством, које нам религија пружа, да ба се ослободпли бедног ропства, у које смо, као синови и наследниди греха пали, показаћу вам, да се она није могла боље прилагодпти разнии потре бама наше природе, нити се боље побринути о нашој разузданој нокварености, него овим драгоценим даром трију врлина и мало час спеменутих : вером, надом и љубављу. Њиховом помоћу узвисује религија на највиши степен врлине, ону природну људску потребу, по којој сви верујемо, надамо се и љубимо, те на тај начин скунља наше тежње, као граке круга у центрум — у Бога, који је безмерна истина, доброта и красота. Подела томе је са свим јасна, а тако исто и њена важност, те ради тога имајте доброту, да ми пажљиво саслушате речи. Прво знање човечје јесте вера. Она прати човека од повитка. Она га у нежном детинству васпита да верује, одмара му узбуђен дух, и то увек љубазном, родитељском брижљивошћу. У незнању се људски цух ње као хранитељке држати мора. И огуда бива, да у првим годинама живимо по налозима а не по саветима, јер савети тек онда имају моћи, када је разум снажио, а разум стиче важност тек искуством а то је — годинама. Нема те науке, какова год она била, нити дисциплине, ма колико да је блага и успешна, којој не би било потребно да човека вером себи нриближи. Сви ми у блаженом почетку вером учимо. Без вере се не би могло одр-

жати ни склопити, нити пријатељство, које теко слади живот, а нити друштвени уговори, који побољшавају наш удес, спајајућ разноврсне потребе и жеље наше. У вери се освећује брачна свеза, расте пород и својта; у њој се узајамно и наизменичнвм дужностима користе капетан и војник, вдасник и поданик. Тако је вера темељ, зидови и крв целој социјалној згради. Сувише би окрутно стање човечје било, када би се у свима својим делима морао руководити уским путем уререња, те свагде умовањем тражити доказе! Јер збуњен тисућом неизвесности — при разноликости ствари и несталности њихова појава, и лутајући као неком шумом за разним заваривањима, — не би се никада уморио, да му није Провиђење смањило у великом делу терет труда, иомоћу доброчинства вере. И за то што се човек рађа неук но за науку, што је створен више за деловање но за умовање, за то га вера умирује а тајна му иружа насладе. И заиста сваки наш афекат, што је нлеменитији, тим више имаде тајанствености у себи, која нам буди у срцу ненадна, неисказана и илеменита ганућа, која нас крепе да верујемо уз пркос нашој сумњи; која нам заслађују пожртвовање наших интереса па и само одрицање нас самих; која нас бацају у неку нејасну меланхолију, у којојој лежп нека наслада али која измакну строгој анализи метафизике. На даље сва васелена, стари нишан толиких и тако сујетних расправљања, на сама природа човечја — која је из две тако разне састојине створена, као што је дух и материја — зар нису скровишта, сенке, фигуре тајанствене наставе? Ми видимо само обличја ствари, а суштина свега је невидљива. Обличја видљива су нека маленкост само, она се мењају и пролазе, док су ствари невидљиве баш битне и сталне, које оста-ју и трају. За то су наша непознавања више заблуде мишљења, него истинита знања. Дакле, кад човек на сваком кораку сусрета неразрешиве замршаје, у које, усљед кратког домашаја своје умне моћи, мора да верује и шта више, још се и наслађује њима, питам вас, је ли могла зар религија, да не буде тајанствена ? Је ли нас могла она, у божанственим знацима, ослободити од обвезе оне вере, коју као преко потребну видимо и у људским доказима. Иа ако некоји