Srpski sion

Бр. 37.

„СРПСКИ СИОН."

Отр. 603.

Црква Светога Ваеилија Оетрошког и њено оевећење у Никшићу. Религиозни осећаји, који красе владалачку душу, Госиодара Црне Горе, књаза Николе I. Нетровића Његуша, иобудили еу Га, да у бијелу „ Оногогату " подигне једну монументалну цркву, као видљиви споменик Његове побожности, племенитог срца, високог ума и влададачког признања, према црногорским и херцеговачким јунацима, који нооледњега рата за ослобођење падоше као жртва за вјеру и отачбину, Побожна замисао Господара нашега, о подизању велељеннога храма у Никшићу, у славу Божју и Светога Оца Василија Острошкога Чудотворца породила се 1886. године, те су се почели предходни радови. Нарочита комисија одпочела је бирати сходно мјесто, гдје ће се тај келики храм иодизати. У ту комисију био је и тадашњи гуверпер г. Војвода ПЈако Петровић. Комисија, у којој је био инжињер г. Др. Сладе —- Далматинац, којега многи лијепи радови по свој Црној Гори спомињу — иза дужег савјетовања и договора изабра као најсходније мјесто Петрову главицу нод Требјесам, са које ће још љепше блистати нови „Дом Божји ." Да се на тој главици добије иотребити нростор, а уједно да с равнице не буде превисоко, комисија маја 18 71 једногласно донесено на сабору у ком је бпло 4 еиископа . . . иитам онда можед се иретпоставити, да би сви и они тада гласали 8а исто устројство, да оно не стоји на православном начелу о цркви?' 1 (Види : Доле образину г. др. Емилијану пл. Радићу, стр. 25). Ко је имао право, или „Стари Саборлија" 1883 г., или иротојереј Д. Руварац 1899 г. ? Бев сумње овај из 1899 године, јер је и св. Синод наш, узев 8 јуна 1875 у расправу мнења тадањих епискоиа о привременом уређењу ецархија и Митронолитског Црквеног Савета, иотврђено иревишњом одлуком Његова Величаиства од 29 маја 1871., изрекао ову одлуку: „По претходном саветовању изриче Синод, да се садашње привремено уређење епархија и Митрополитско-Црквеног Савета као начелима иравославне цркве и изискивањима уредне црквене уираве пе одговарајуНе без штете цркве даље у креиости одржати не може"... Ова одлука може иосдужити као одговор и онима, који нашем истицању неканоничности данашњег изборног реда излазе са приговором, односно као сопћ-а аргументом својим, да је тај ивборни ред превишње потврђен. И привремено уређење епархија и МЦСавета било је превишње потврђено, па је св. Синод ипак изрекао, да је то уређење „начелима православне цркве и ивискивањима уредне црквене управе неодговарајуће". Иосде овога. држимо сувишним и засебно тај приговор обарати. Он апсолутно нема смисла.

са инжињером одлучи да се главица снизи за иет метара. На Петровој главици иочеше лагуми пуцати, и не прође много времена, рад се морао прекиеути због неродице те године, иочем је народу нужна била Господарева помоћ да се живо остане те гладне године. Године 1891. послат је био из Петрограда од Светога Рускога Синода Михаил Петровић Преображенски, као вјешти државни архитект, у нарочитој мисији, да на лицу мјеста покупи нужне мјере за нацрт нове монументалне цркве. Преображенски најсавјесније доврши своју мпсију не само, него још понесе са собом разније врстих камена пз Никшића, да би на њих стручни људи у Русији изабрали камен, који би најбоље одговарао овако величанственој и јакој грађевини. Дуго времена није прошло а нацрт стиже, који је брижљиво и вјсшто израђен од Михаила Преображенског, и изабран камен од онога мајдана који се у близи грађавине налази. Поново су лагуми отпочети, да се вади камен, и да се Петрова главица снизи онолико, колико се захтевало да се црква могла ночети градити. Умјетници, резачи камена, за ђељање, дошли су били из Боке и Далмације и већ су одпочели радњу. Године 1895. 4. јула одређено је било да се свечано иоложи ирви камен темељац за зидање монументалне цркве. И би положен по Њ. Свјетости Господару, а освећен најсвећанијим начином ио г. Митрополпту, уз вјеликуг радост и славље народа ирисутнога. Радња се отпочела и продужавала се без отлагања преко цијеле године, изузимајући зимње доба кад се није могло радити. Ову радњу надгледао је државпи инжињер г. Марко Ђуканови%, а неимари грађевине били су Милош Лепетић и Томо Геричић Далматинац, који је са своје умјетничке вјештине и усрдне радње лијеиога гласа и признања стекао. Од мајстора морамо еноменути да су радили и Талијанци, Корчулани, и наши Црногорци, који су показали изврсну вјештину у т ђељању камена за салиџ ове цркве. Административну страну ове графевине држао је у почетку г. Поп Шћеио Мартиновић са двије стотине радника, док се овај велељепни храм до краја сврши. За ово вријеме, за које се овај храм постепено подизао и с дана на дан своје велељепље показивао, Његово Височансвво Господар, долазио је више пута у Никшић у једној намјери, да Својијем очима гледа напредак овог Свог горостасног здања, уживајући