Srpski sion

С тр . 748.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 46.

служба свршава на Теодорову суботу прве недеље вел. поста. После тога, ако храм падне у који год од радних дана великога поста, у којп се потпуна литургија не прописује, т. ј. у понедељник, вторник, среду, четвртак или петак које год друге недеље св. четиридесетнице, то се у све те дане свршава само литургија пређеосвеђених дарова, са апостолом и јеванђељеп храму иосле Да испрлкитсА... као на четрдесет мученика, или на дан проналаска главе Претечеве. Иајиосле, ако храм падне у један од дана страсне седмице, и ако то буде у понедељник, вторник, среду или четвртак, то се у таковом случају служба преноси на недељу Цветну, — а ако у петак или суботу, то се преноси на други или трећи дан Пасхе, и у таком елучају служба светоме или празнику свршава се заједио с пасхалном службом по Марковим главама, као што се показује о празновању у те дане велико мученику Георгију (Подробније о овом види Устав цркв. гл. 1—5). §. 48. Опште правило о свршавању литургије за умрле у нашој цркви састоји се у томе, да се такове но иреимућству ваља да свршавају у радне дане седмице, и на по се суботама. Ради те цељи у нашим ааостолима и Јеванђемјима међу осталим указују се и нарочити аиостоли и јеванђелија оделито за сваки дан, почињући од понедељника до суботе. Но осим тога побожном хришћанском чуству не забрањује се помињати умрле и у друге празничне и недељне дане, кад се свршавање потпуне литургије по уставу одређује (Упр. ниже §. 167). Овоме нас учи сам карактер и садржај литургије у опште, на којој се помињање умрлих прописује и на проскомидији и после освећења св. дарова у време Достоино естћ, и т. сл. Само помињање то у недељне и празничне дане, сагласно уставу и обичају црквеном, најбоље је ограничавати по преимућству помињањем датих имена на ироскомидији и на Достоино естк, не говорећи заупокојне јектеније, нити заупокојног апостола и јеванђеља, тим више, што се за недељне и празничне дане нарочитих апостола п јеванђеља за умрле не одређује. — Томе учи и постојећи у руској цркви „Регистар" о по^ мињању умрлих особа Царскога дана, усљед којега регистра шта више помињање особа царскога дома це свршава се у недељне и

празничне дане, него се преноси или у очи тих дана или у следећу најближу суботу (Упр. §. 53). §. 49. Правило то (§. 48) нарочито ваља да имају у виду наши сеоски свештеници, иошто се прост народ поглавито собира у цркву у недељне и празничне дане, а по овоме и помињање својих покојника чини у те дане. — Свештеници ваља да одуче своје парохијане од тога обичаја. — А у случају потребе помињати покојнике врши се то на проскомидији, не додавајући заупокојне јектеније, после литургије може се служити панихида. Уз ово, правило црквено позитивно забрањује свршаватп помињање умрлих за време од нразника Рођења Христова до Богојављења, а такође и у прву и страсну седмицу Великога поста и целе светле седмице — (Номок. при вел. Требн. прав. 169 ) §. 50. Догађа се често, да моле свештенике да сврши нарочита помињања са литургијом за умрле о деци, н. пр. у трећи, шести, девети, четрдесети дан, и т. д. На то је потребно казати, да у опште свршавати нарочита мољења за умрле младенаце код нас није уобичајено. За младенце црква наша нравославна верује, да се по неложном обећању Божјем удостојавају по смрти царства небеснога (јектенија и канон на погреб млад.). И Св. Златоусти уиме умрлих младенаца говори: „разумите нас за спасење; ми с анђелима појимо. са светима ликујемо и ва вас, грешне, молимо се Владици" (Маргар. сл. II. ас1 Гшј. Прави је извод отуда, да се за младенце по њиховој смрти посебно молити и не треба. Из историје познато је само наређење патријарха Јоакима о помињању четиригодишње кћерке цара Алексија Михајловића (Дои. чч, Ист. Акт. Ш. УШ, стр. 28). — Но кад би се случајно догодило по жаркој молби родитеља служити заупокојну литургију за младенца, то се само собом разуме, да, молећи се о упокојењу младенца на литургији или на, обичним парастосима, свештеник није дужан помињати их на општој заунокојној јектенији (као што се готово свагда чини у данашње време), која се свагда пропраћа прошењем за опроштење нокојничких: грехова вољних и невол>них, каквих код деце нема ... А место тога најбоље је номињати децу, употребљавајући за то ону исту јектенију, која се ради те