Srpski sion

О тр . 792.

.СРПСКИ СИОВ*.

вр. 49.

имају свој корен у живој вери у Бога и Христа, дела закона слободе. (Јак. 2, 12). 2 Исто тако не може бити никакве разлике ни у њиховим пазорима о суштини и вредпости вере. Не да се порећи, да код Јакова сто.је један поред другог два облика вере : некорисна вера ивера „која помаже"; вера, која води проклетству и вера, која води оправдању; вера, која је неплодна и мртва, и вера која живи. Само Јаков није тако дубоко схватио границу између та два облика вере. Ипак би било неразумно тврдити, да се апостол неноуздано колеба између оба облика, или да идентиФикује своју личну веру са теоретском вером без дела. Кад би била то његова вера, он је не би могао побијати и називати угхра. Разуме се да је уверење о откривењу Божјем основни моменат како сваке, тако и Јаковљеве вере. Али ма како даје јака вера по интензитету уверења, ма како да је топла и искреиа по унутрашњости, ма како да је развијена и утврђена у сазнању, то је ипак — ако нема свога израза у делима — мртва. Ако се пак образује и развије у дела, тада је она ирава вера и тада добија од апостола особиту важност, вредност и поштовање. Овакова вера није апостолу гола и иразна апстракција, него снага мишљења и воље. Она чини човека задовољним са евојим стањем; не само да га храбри и соколи у невољама и тузи, него му тугу обраћа у радост; не само да му олакшава сиромаштво, него му пружа свесг о срећном блаженом богатству. Из свега се види, да је вера, коју Јаков истиче, или тастс; 1^ грут хгХгил■9-еТаа иста, што и Навлов тссстад ауатстјд в^груоојлгуу] (Гал. 5, 6) 3 Исто тако не постоји никаква битна разлика између ова два ап. писца у схватању одношаЈа вере ирема делима. Што Павао захтева, с тим се и Јаков задовољава; што Јаков одбацује као ненотребно, то и Павао проглашује за невредно у једнако снажним изразима (I. Кор. 13, 2. 3). Јаковљева Формула гласи: тоах^ ха! гоуа; Павлова: гаат^ ха! ауатстј 2 8. 47. 3 1Ш. 8. 51.

Не ексистује најзад никаква разлика ни у схватању им ожравдања. Како са речју аш^габш тако и са бсхагаогкш обухвата Јаков цело спасење. Он ни једном речју не наговештава, да ли има пред очима Хришћане, који су са мртвом вером ступили у хришћанство; или Хришћане, који су се оправдали живом вером али у мртвоме животу вере лишени били оправдања; или најзад Хришћане, који примљено оправдање морају вером и делима задобити, умножити и усавршити. Из саме посланице јасно видимо, да апостол има на уму читаоце, који из своје теоретске вере или вере без дела, ишчекују хришћанско оправдање. Или читаоци већ имају оправдање и то само на основу вере и дела, или га немају само на основу вере и дела. Јаков дакле, као и Павао, цод оправдањем разуме саонћавање новога живота, премештање из стања греха и гнева Божјег у стање светости и љубави Божје.

Проповед на Ваведеније. Говорио на дан сдаве црквене : Жаоко Стакић, свештеник у Великом Бечкереку. Три је године пречистој Дјеви. Родитељи је заветоваше Богу. И сазивају родбину и девојчице се у бело облаче и пале се Јасне свеће и Дјева се у храм јерусалимски води, силан народ слегао се да гледа красоту ову. И анђели на небу дивили се слави овој, као што поје црква света ; „Дггми кхожджп пре* чистм зрАфб удивишасА, каки> Д'кка книде во скатла ск/лтк^х." И већ стигоше храму светом и свештеници на сусрет излазе. 15 степеви храму воде и нејако дете само се пење, нити стаје нити зауставља до последњег степена, већ право цркви гледа. Зачудише се чудом сви, а велики слуга Божји: Захарија свештеник, предвидећи Божју тајну, уводи Дјеву у најсветији део храма: „ О катла скатмхх " светињу над светињама. Чуваше се овде ковчег завета Господњег и у св. место ово смеде само једанпут у години доћи ирвосвештеник један. И ево, овде требаше да се Богу моли избрана Богоотроковица. И иринеше Јоаким и Ана Богу жртве и вратише се дому своме, а Марију малу оставише у храму Божјем.