Srpski sion

В р 13

„СРПСКИ

СИОН."

(Јт^. 205

ГГа шта је, љуб. моји, код смрти, код жалости „истина" ? Истина је то, да код смрти, да код мртваца дух миран, снокојан и весео бити не може. Истина је даље још и то, да онда, када ти је дух жалостан, кад ти плаче душа, да ти тада и око сузити, да ти тада и уста души одушке дати морају. Да је то доиста тако сведочи то, што је ту истину и сама небеска „Истина" својим речима: „жалосна је душа моја до смрти" (Мат. 26. 38.), потврдила, а својом сузом, за другом ЈГазарем ироливеном — занечатила. Па ти људи, ти нови Хришћани, не лнју ■ сузе, не наричу над умрпима, бар онде и онда не, где би их други видети, и када би их људи чути могли: али да ли им и дух није жалостан, да ли им и душа не плаче то не знамо; но баш кад би нас о томе и уверавати хтели са пуним правом можемо да о том сумњамо, управо да им то и не верујемо. Или зар да онда у невероватност веровати морамо, да су — наиме — ти људи и од самога Христа бољи Хришћани: та гле, Христос рони сузе за другом а они — веле — грех је плакати и за чедом, за, оцем својим ? И ми, љуб. моји, тврдо верујемо речи Божјој; и ми знамо из св. писма, да смрт уираво и није ништа друго/, до ли промена места, прелаз са овога на онај свет, растанак са милима и драгима на дуже, или на краће време. — Па кад то знамо. имамо ли онда узрока и разлога, да код смрти плачемо? Имамо да како! — Ми полазимо на пут одлазимо у род, где ћемо провести недељу две или месец дана — два; па онда онет својима повратити. Па шта видимо? Са тешким срцем и невеселом душом остављамо ми своје код куће; а наши нас мили и рођени са сузама у очима погледом прате све докле нас само угледати могу. Да је растанак и овде на зем#.и тежак, и да сузу на око мами, сведочи нам и св. иисмо, које нам каже, да кад се св. аи. Павле опраштао са неким старешинама црквенима, да их је тада „свију стао велики плач," и да те старешине плакаше и бише „жалосни највише за реч, коју рече (ап. Павле), да више не ће видети лица његова." (Дела, 20. 37—38).

Па кад нам је тежак растанак овде на земљи; кад смо тужни и жалосни, кад се са својима милима и драгима растајемо — тако рећи — за дан за два; и код таког кратког растанка сузе саме из ока теку и низ образе лију: зар да не тужимо и не јадамо, зар да не плачемо и не наричемо код растанка дугог, код растанка вечитог? „Зар то жалост није, с овог света поћи „Оставити браћу, па — никад не доћи?" Не, не, љуб. мо.ји! Не варајте се, и варати се не дајте! Та живот је — радост; а смрт је — жалост. Па за то: плачи оче за изгубљеним сином; кукај мајко за сарањеном ти ћерком; а нарочито и ви, децо, за умрлим родитељима својим. — Јест, плачи и наричи, човече онда, кад ти умре онај, кога волиш и љубиш. Та кад је плакао Христос, који је у човечјем телу био савршени Бог: зар да не илачеиг, човече, ти, који у трошном и слабом телу имаш само искрицу божанства: бесамртну душу? Да, љуб.* моји, плачите, кукајте, наричите, али — Бога не вређајте! Не реците, не говорите: Боже! шта то учини ! за што ми сина узеде; за што ми ћерку отрже; за што ми оца или мајку уграби? — Јест, то не реците, та^о не говорите, јер тиме Бога вређате. Не тражите да дознате Божје путеве, не испитујте Божје наредбе, — јер их дознати и испитати и не можете. Него: и ако са тугом у срцу и болом у души, а са сузама у очима и тужбалицом у устима, смерно приклоните главе пред Богом са речима: „Отче /иои... к8ди кола ткоа." (Мат. 26. 42.), и држите се оне ваистину лепе и свакако хришћанске речи Србинове: „што је од Бога — слађе од меда." А радујте се животу, веселите се рођењу; са раширеним рукама, веселим срцем и радосном душом дочекујте и прихваћајте рођено детенце, будућег човека, малог и младог Хришћанина. ±1 овај свет, љуб. моји, уживајте мудро и разумно, живите праведно и богоугодно, како би овај кратки и трудни земаљски живот и век оним бољим, вечним, небесним заменути и продужити могли. А радујући се рођењу и славећи живот појте од нречисте Деве Марије на „кончини века" рођеноме, а у трећи дан из гроба