Srpski sion

Бр 14.

„1ЈГШЈШП

(ЈШП.

ииали на себи благодати Духа Светога, пошто је нестало саоиштења те благодати чим се нрекинуло пријемство, јер нрви који се оделише добили су били од отаца (православних епископа) рукоположење, те су имали благодат духовну кроз то, што су на њих руке ноложене биле, али одељени (после тих ирвих) и поставши услед тога световњаци не имадоше више власти ни да крсте, ни да рукополажу, н дакле не могоше давати другима благодат Духа Светога, коју су сами изгубпли". (Вас. Вел. прав. 1). Из наведенога видимо да је Св. Василије готов био признати крштење неких јеретика и расколника, али о миропомазању говори он овако: „Свакако већ нека то важи, да они који се обраћају, имајући засебно своје крштење, морају бити најпре помазани од верних и тада иак приопштити их тајнама" (ЉМ.). У осталом црквена пракса се ни мало не противи наведеним речима Свегога Василија Великога, шта више, она иде и у прилог главној мисли његовој, јер иравославна црква, признајући, неким од ње одељеним друштвима, јерархичко пријемство, признаје и светост тајнама обављенима у истим друштвима. То све чини Црква из разлога, што су такова друштва у заблуди само гледе неких специјалних мишљења, али се међутим држе правилних основа вере и Цркве. У цогледу цримања чланова таквих друштава, у за-једницу православне цркве, имамо и примера и правила, да их ваља примати само посреством тајне покајања, молитава, и свечаног одречења од цређашњих заблуда њихових. Овако је установио шести васељенски сабор о несторијанима и евтихијанима (прав. 95). Тако и данас ноступа цравославна црква, при саједињавању у своју заједницу Хришћана римске дркве, 2 ако се при обраћању такових иновевераца сазна, да они нису миропомазани у својој цркви или се не зна за извесно да ли су мирономазани или чису, у том случају, без икакве сумње, ваља их миропомазати по начину наше свете Цркве. 3 Који иступе из Цркве у какву јерес или раскол, а претходно су у нашој Цркви миропомазани, ако се опет врате у крило светога Православља, не смеју се по ново миропомазати, већ их треба путем покајања и молитава прикључити православноме стаду. 4 2 В. Чинђ ирисоединетл кђ правосд. церкви иновВрцевљ. 3 В. Књига о дужностима нреввит. 4 Чин ирисоединенба к'Ј. прав. церкви.

У чину православне цркве о миропомазању иновераца, сномињу се и воспријемници, али само за оне случајеве, при ко.јима иноверац. који ступа у православну цркву, ма из каквих разлога, није у стању сам одговарати на нитања која му се стављају при свршавању ове свете тајне. У осталом нема општег правила за, воспријемнике при св. миропомазању. 5 Помазивање царева и краљева светим миром, приликом ступања им на престо, установљено је самим Богом. Када је Бог осветио царску власт у израиљскоме народу, наредио је, да се изабрани за цареве одмах приликом нзбора има.ју помазати. На тај начин били су иомазани Саул, Давид, и остали цареви јеврејског народа (1. Цар. 10, 1. 16, 12 и даље). Да то не беше само спољашњи свечани обред, већ тајанствено дејство, види се и из тога, што су уз то помазање ишли и нарочити дарови Светога Духа. Читамо на пример, да носле помазања ношашкА Д ^х« Господжк нада Дакидо<их отх дн« того, и пото /Ић (I. Цар. 17, 13). Православна црква само врши вољу Свемогућега, када, — оснивајући свој поступак на поменутој од Бога постављеној установи, и у томе истом сазнању — врши тајну миропомазања над православним владарима, при њихову ступању на престо. Миропомазање ово не треба сматрати као засебну тајну, јер оно има исту основу и исти начин као и општа тајна миропомазања,, и јер православна црква у сваком случају нризнаје сама седам тајана; оно није ни повторавање исте тајне, јер има искључиво своје значење и употребу, а општу тајну миропомазања Црква не дозвољава понављати. Миропомазивање царева је само особена форма, вид тајне миропомазања, или да речемо, њезин виши степен, јер се у овој прилици, путем миропомазања саопштавају помазанику особени, нарочити вииш дарови благодати, као што и приличи његову вишем одређењу у свету и у Цркви Христовој, по коме је он позван и дужан да управља и влада друштвеним животом хришћанског, мирономазаног рода. (Наставиће се) 5 По правилима римске цркве, при миропомазању морају бити воспријемници, који ступају у духовно сроство с миропомазанима; ови се воспријемници равликују од воспријемника при крштењу и вавда морају бити друге. особе. Соигз Лпл4 сапоп. раг АпЛге. 4. I.