Srpski sion

(Јтр 284

.(ПМ1СКИ СМОН

В р . 18.

крајем 1897. год. расположиво. — — — — — 3 536 „ 99 „ уплаћено 1898. год. — — — — — — — 3 154 „ 40 „ крајем 1898. год. расиоложиво — — — - - — 6.691 „ 39 „ Из овога иеказа ее види, да евота за саборске трошкове, која је у прорачун за 1893. са 24.000 фор. а вр. стављена и одре|ена за најближи сабор, није ни за шест година дана уплаћена. Да пре^ем сада на поједине нар. цркв. фондове и закладе. (Наставиће се)

НЕЗВАНИЧНИ 4 ЕО. Студије и критика на психофизички монизам. Докторека диеертација Дра Бошка Петровића. (Свргаетак) У меето предговора. Овом приликом, када дајем јавности моју дисертациту, морам приметити неколико речи како на тенденцију моје дисертације, исто тако и у погледу филозофије у опште. Ја са мојом диеертацијом нисам ишао само за тим, да задоста учиним академској дужности при набављању докторске титуле, већ сам имао на уму, да обрадим једну тему, која је како богословском тако и ширем кругу српске публике врло добро позната. Питање дуте и тела. јесте проблем, који је сваком још из катихизиса познат, он је уједно централан проблем још од почетка људског размишљања. Тело је проблем филозофије и природних наука а душа проблем филозофије, природних наука и свију религија. Психофизички проблем је дакле заједнички проблем, филозофије, ириродних наука и теологије. — У задњим деценијама XIX столећа, када су природне науке отеле хегемонију у науци, мислило се, да је психс физички проблем, проблем само природних наука, и да су природне науке једино компетентне, да о њему расправљају. Али када се увидело, да, када би се људско знање свело само на ексактно, да би то значило ограничење наука. Иза позитивног еазнања природе, хиљадама неретиених питања стоје пред човеком, које он на емпиричан начин не може да сазна, и траже

своје решење. Ту је људски ум принуђен, да у интересу науке прекорачи границе позитивног сазнања. На тој тачци пружа филозофија своју уелугу природним наукама и емпирији. Филозофија као наука о општим принципима на основу индукције и дедукције изводи даље закључке и дедукције и допуњује емпнрију. Но и иза филозофијског разматрања још увек остаје безброј нерешених питања, за чијим сазнањем људски дух вазда тежи. Ту наступа свет поетулата — предмети вере, које у религији налазе своје решење. И тако видимо како се ексактне природне науке. научна филозофија и религија баве истим питањима, чвје крајње решавање вазда преостаје религији. То су три стадиума људског сазнања и у процесу сазнања су они као један ланац од три карике, од којих, у једном културном добу, не може једна без друге. Што пак појединци у тим питањима залазе странпутицом, то је субјективна страна човекова духа у сазнању трансценденталних етвари и због тога не смемо одбацивати у опште вредност филозофије. У задњим деценијама XIX столећа поремећен је одношај измеЗ^у природних наука, филозофије и богословије услед мишљења, као да природне науке бришу филозофију а филозофија и природне науке да руше истине религије хришћанске. То је скроз једнострано мишљење, које долази од једностраног бављења природним наукама. То је карактеристика краја XIX столећа. Никада нису стајали ексактни резултати природних наука у опреци са хришћанским учењем, већ криво излагање оних. Ја сам баш у мојој дисертацији имао прилике да изнесем тај факт, да ексактне гхриродне науке ни у