Srpski sion

Стр. 426

„СРПСКИ

СИОН".

Бр. 25.

љене манастирске цркве, кога обављаше свети патријарх Георгије са епископом МитроФаном уз сачинодјејствовање још њих дванаесторице свештеника: архимандрита: Анатолија Јанковића крушедолскога, Димитрија Бранковића беочинскога, Георгија Марјановића кувеждинскога; Иларијона Зеремскох^а протосинђела и настојатеља хоновскога, Васе Николајевића нроте иришкога, Сергија Попића игумапа раваничкога, Нестора Обшића управитеља бешеновачкога, Васе Латинкића иароха јазачкога, иатријарашкога архиђакона Данила, епископскога ђакона Никанора и манастирскога ђакона Никодима. За десном певницом је дивно појао лик њих шеснаесторице карловачких богословаца под надзором проФесора им проте Јована Живковића, а под управом ликовође Гаврила Шијачкога богословца, који ове године свршава своју науку. Стојао сам у левој певници у столу иза грађевинскога саветника Хермана Болеа, који није скидао очију са узвишенога чина освећења храма, што га је његова уметничка рука овако красно обновила. Мотрећи овога странца, који није ии наше вере ни народности, како живо, готово нетренимице прати све што чини свети иатријарх и свештенство му освећујући цркву, видим како се човек чисто топи од милина слушајући складпо појање лика наших богословаца. Не могох а да га не запитам, како му се свиди све ово што гледа и чује ? — Ово је заиста дивно и величанствено! Не знам шта је лепше и свечаније, или служба Његове Светости и свештенства или појање ових младих људи ! Завидим вам, кад видим и чујем, како у вас цео народ ноји у цркви. У вас је црквено нојање постало заиста пародна несма, коју свако зна и радосно поје. То је ве» лика ствар и неизмерно је важно ио вашу народну цркву. У мојој цркви на жалост није тако, нит' ће икад бити! Света молитва седога архијереја је столетни нрестол ове дивне цркве поново утврдила, освећена вода је сјајне зидове њезине новим животом оживила и свете стихире су јој лепоту њезину још дивније

озариле. Стари храм св. оца Николаја манастира Гргетега тек се новим освећењем у истину обновио; подмладио се кано стари орао, када занавља младост своју, сијнуо је као поносши кедар на гори Ливану ! Кад је свети натријарх Георгије завршио узвишени чин свећења манастирскога храма те благословио у њему свој милст побожни народ, захорило се иза грчкога „Испола ети деспота" громко и оно српско ,,живео", које се чисто отело из груди целога побожнога парода, јер су оне препуне биле светога миља и веље радости а са ове дивне црквене свечаности. И наста прва архијерејска св. литургија у обновљену храму св. Николаја, коју служише преосвештени епискон МитроФан са свештенством у свима узвишеним моментима њезиним свечапо, лено, узвишено. Свети патријарх је слушаше у крај св. олтара; за десном певницом мољаху се Богу два игумана стара — Спиридон раванички и Сава јазачки, два од најстаријих духовпика у Фрушкој Гори, те нам очиташе тихо побожно један „Вјерују" а други „Оче наш". Превалило је подне када иснратисмо свете архијереје своје из цркве у манастирске одаје. Поклонисмо им се, нриступисмо им смерно, целивасмо им свете деснице, захвалисмо им се тонло на њиховим светим молитвама а честитасмо оцу архимандриту и братији сретно освећење обновљенога манастирскога храма. Заложисмо се освећеном поскурицом манастирском, гуцнусмо и кап две и оие чувене старе шљивовице, коју је ире шесет година испекао чувени настојатељ гргетешки аихимандрит нотоњи, енископ Арсеније Стојковић — те се размилесмо онда по дивној манастирској башти, да се уморени нагутамо свежега горскога ваздуха, да са манастирске „табле", а испод она два стара храста, погледамо низ равни Срем, преко белога града Београда чак на Авалу. (Свршиће ее)