Srpski sion

Б р . 38.

„СРПСКИ

ХИХ. Рафаил, пиеар. (Схгса 1750. год.) Он је моловао иконостас цркве св. Архистрига Михајила у Клиндима (у Луштици) у Бококоторској епархији, но не сто.ји, кад је то било. На једно.ј икони из те цркве сачуван је овај занис: роукарлфди/иписдра. Реч „иисар" значи овде живописац Презимена му се не зна као ни поп-Симеону. Пореклом је јамачно био из Боке. У Дрногорској „Просвјети" (год. 1898. св. П. стр. 131.), где сам његово име нашао, има и оцена љегова сликарског рада, за који се вели, да је примитиван. У истом листу за год. 1898. (св. У. стр. 348.) спомиње се име некога Рафаила зографа, који је 1754. год. сликао стари иконостас цркве рождества Богородичина у Забрђу (у ЈТуштици). Овај Рафаил зограф биће са Рафаилом писаром радо једно те исто лице. 1л Зограф Петар. (1771. год.) У селу Мркови у Луштицл живописао је Петар четири престоне иконе у цркви св. Ј1азара. На свакој икони записао је своје име и годину овако: зографх Штрк <и|год. (види: „Просвјета", 1898. Ш. 222.) И њему се не зна презимена. ГЛ. Василије Гофијен, зограф. (1785. г.) % , 0 њему има спомена у „Српско-далматинском магазину" за год. 1870 71. — књ. XXIX. стр. 136. Живописао је крст на темплу (а можда и цело темпло) у српској цркви у Грађанима (у Црној Гори?). Пспод крста тога записано је: грешна рсука Еасиииа гофиенл зогр<>фа из Рисна. Дакле био је из Рисна у Боци; но по презимену судећи тешко је био Србин. Ш. Симеон Бјелопавлић. (<мгса 1790. — 99.) Сликао је нову цркву манастира Савине у епархији бококоторској. Писац монографије овога манастира — преосвећени епискои нишки г. Никанор Ружичић — назива сликара Симу вештаком и додаје, да му је живопис грчке школе. (види: „Старинар", год XI. стр. 107.) 1ЛП. Георгије Васиљевић, опшчи писац. (г. 1802.) Подвизавао се у живонисању иконостаса цркве св. Неђеље (у Луштици) год. 1802.

(види „Просвјета", 1898. V. 348.) „Писац" овде значи то исто што и код броја Х1ЛХ. „писар" т. ј. сликар. 1ЛУ. Алексије Лазовић, живописац. (1806. г.) Сликао је 1806. г. стари иконостас светоникољске цркве у Баошићима у Боци, од којега су још сачуване престоне иконе. Алексије је био син некога попз, Сима Лазовића Бјелонољца. (види: „Просвјета", 1897. XI. 685 ) 1 ј У. Ђеорђије Рафиловић. (1817. г.) У „Просвјети" за 1900. год. (X. 568.)' нашао сам забиљежено, да је Ђорђије са својим братом Ристом год. 1 817. живописао неку велику икону са. мноштвом светитеља за цеклинску (у Црној Гори) саборну светођурђевску цркву. После је та лкона пренесена у цркву св. Текле у истом месту. Ја држим, да описивач тих цеклинских цркава у листу „Просвјети" није прочитао односни заиис о презимену сликара Ђорђија и Ристе. Тешко ће се они презивати Рафиловић, него Рафаиловић. Свакако ће бити близу истине, да су браћа 'Беорђије и Ристо били синови .„писара" или „зографа" Рафаила, кога споменусмо нод бројем Х1ЛХ. по чијем се имену презиваху Рафаиловићи. 1 ј У1. Ристо Рафиловић. (1817. г.) Гледај бр. ЛУ. ГДПХ Јосиф Јакшић, живописац. (око 1852. г.) Брат кнеза српског Милоша Обреновића — Јеврем Теодоровић-Обреновић саградио је 1852. г. на свом имању Монасији у Букурешту у Румуњској дивну цркву и иосветцо ју вазнесењу Христову. Иконостас ове његове задужбине дивно је и велелепно живописао тадањи млади сликар Јосиф Јакшић из Беле Цркве. Ко зна што више о животу и раду овога, даровитога Србина сликара, могао би и требао би то да опише у овом листу. Ја сам ово, што доносим, дознао из листа „Световид", год. I. (1852.) стр. 44. 1 ј УШ. Браћа Т. и Д. Ђиновски. (1889. г.) Браћа Ђиновски су из Дибре (у Македо* нији ?).