Srpski sion

Б р . 39.

„СРИСКМ сион.«

(јтр . 657.

узмогне испитати и вера дотичнога и његово добро владање, и лостојанство, и кротост" (Сард. 10). 1 Духу ових установа старе Цркве, одговара и данашња нракса овопредеоне наше Цркве, ио којој из грађанскога звања човек, тек тако може ступити у клир, ако има надлежну богословску спрему (добивену у богословскин училиштима, односно манастирима) и ако му не мањка ни једна од осебина, које су канонима прописане з.а примање у свештенство. У Рушји се изнимно примају из грађанског звања у свештени чин и такве личности које нису свршиле богословске школе, но које су у стању доказати, да имају потребно богословско образовање и да пм је владање беспрекорно. Ово изнимно подизање личности из грађанскога звања на духовне степене, практикује се само у случају, да у којој епархији нема довољнога броја духовних лица, која би могла обслуживати црквене нотребе. 2 Правила се на послетку односе и на приватан живот свештеника. Сами су апостоли наредили, да се за свештенике узимају такови, који се у свом домаћем животу одликују строгом нравственошћу, примерним и уредним породичним животом (I. Тим. 3, 2. 5. 11. 12). Наведено оиште правило подробно је изложено у иозитивним апостолсквм одредбама, по којима се не могу и не смеју примати у свештенство: а.) двојебрачни (апост. прав. 17); они који ступају у брак с особама из блискога сродства (апост. прав. 19); в.) којп су ожењени удовицама, пуштеницама, блудницама, ропкињама или глумицама (апост. прав. 18), као што беше прописано за старозаветно свештенство (Лев. 21. 7. 18. 14). Прво од наведених правила, — да се двојебрачни не прима у клир — у потпуном је контакту с основним законом црквеним, који се опет оснива на аиостолској наредби, по којој је за свештенике забрањен други брак, те свештеник према томе мора бити едтшА жжм /и8жх (I. Тим. 3, 2. 12. Тит. 1, 6). Правило ово потврдили су и 1 По ваконима који су важили у Грчкој царевини, сваки онај који је из грађанскога звања постављан за свештеника, иди који је својевољно ступио у клир, дужан је био претходно пробавит и неколико година у манаетиру иа искушењу; за оне који из војеке етупаху у клир, захтевало се да пробаве на искушењу не мање него петнаеот година. ЈиаМп. поу . 123. 15. —137. 2. 2 Устав. конс. ст. 80. Свод. еак. т, IX. о сост. кн. 1. ст. 259. 260.

васељенскп сабори (VI. вас. 3). „Другобрачне правило са свим искључује из службе" говори св. Василије Велики (нрав. 12). Испод строгости наредаба наведених правила изузимају се само црквенослужитељи који су на нижим степенима клира (чтеци и појни), али и ови чим стуне у други брак, одмах.губе право да буду промакнути на више јерархичке стенене. Исто тако нотврдише васељеиски сабори, да се у клир не примају особе које су у нечистом браку, а који је квалификован у већ наведеним апостолским правилима (VI. вас. 3). Стари римски закони забрањивали су особама племенитих сталежа, да ступају у брак с пепоштеним женскињама, с блудницама и глумицама, шта више и с онима којих су родитељи били глумци. Стара, црквена правила применила су ове одредбе и на свештенство, а сем тога додала су још једну забрану, по којој је свештеницима забрањено ступати у брак с робињама — као што је то исто забрањено било и свештенству старозаветне Цркве. Ово је учињено с тога, што су стари јеврејски и римски закони забрањивали у опште свима слободним особама, да ступају у брак с робовима, а децу која су рођена у ропству, па ма чија она била, сматрали су за робове, и што би брак с робињама неприкладан био звању и достојанству свештених лица, које ови у Цркни имају. У опште су стара црквена правила о свештеничком браку веома строга и та строгост иде тако далеко, да лишава свештенога чина све оне, који су рукоположени били, а није се претходно знало да живе у неправилном, т. ј. таквом браку, који је противан како основним начелима о хришћанском браку у опште, тако исто и особеним прописима гледе брака црквених клирика. Они иак који су но незнању стунили у такав брак, — а били су рукоположени, нису се лвшавали чина, већ им је било забрањено свештенодејствовати. Шести всељенски сабор овако говори у том погледу : „Презвитер, који је по незнању ступио у неправилни брак, нека ужива презвитерско седиште, нрема ономе што смо ми у светоме нравилу узаконили, али од других послова нека се уздржава, јер је таквоме доста и тиме опроштено. Није упутно да благосиља другога онај, који мора своје ране да лечи; а благосиљање је давање освећења; цак који тога нема, због прекршаја понињена из незнања, како ће га другима давати ?