Srpski sion

Стр. 692 „оРШЛШ

с ученпцима: „Не говорим вам, да ћу ја молити Оца за вас јер сам Огац љуби вас, јер сте и ви мене љубили и вјеровали, да сам ја изашао од Оца" (Јов. 16, 26—27.) Бескрајва љубав Бога Оца, Који је дао Цвога Јединца (Јина за наше спасење и нокоравање Оцу од сфане Сина, Који је извршио наше снасење, јесте најдубљи темељ наше узајамне љубави. Кад нас Сам Отац љуби, кад нас је Његов Син због Њега љубио, — и ми морамо љубчти једап другога ирије свега због Бога, т. ј. да задовољимо љубав Божју према роду људском. Ми морамо привлачити Богу један другога као оно дјеца на узвик очев, који је управљен на све, зову и воде му једно друго. Због тога се отвара богато поље подвизима љубави према ближњима, али љубави — духовне. Овамо се убрајају све установе за просвјету наших ближњих у правоме познању Бога и корисној науци, да се сачувају од заблудб,, невјерни обрате Христу, за заједничке молитве, поправак народног морала, поправак пријеступника и т. д. Не само да се у свима тим степенима љубави налазе вјерна средства за добро нашег унутрашњег и спољашњег живота, приватног и јавног, већ се још и отвара јак извор, из кога ће се задовољавати материјалне потребе нагаих ближњих, јер љубав према Богу и срдачна жеља да послужимо ближњима у славу Божју, гаји у нашој души чисту, некористољубиву љубав, која пуни и годи и самоме нашем срцу. За то добијају чисто моралан значај, иостају духовне и све жртве и установе за олакшање физичких потреба и страдања наших ближњих, као што су: болнице, сиротишта, друштва за бригу о рањеницима, слијеицима, губавима и т. д. А у чем се састоји то нодуховљење ? У обраћању оних за које се бринемо, ка вјери у Бога и благодарности Нромислиоцу, који шаље, преко добротвора, проповједнике и слуге Своје љубави према људима. Овдје и нехотице пада нам на ум стари хришћанскп обичај оних, што ишту помоћ и добротвора, кад су се измјењивали изразима вјере у Христа: „Дај Христа ради!" — „„Узми Христа ради!"" Из живота Спаситељева ми видимо, да је Он „љубио Своје, који бијаху на свијету, до краја их љубио" (Јов. 13, 1.), т. ј., да је Он извршио подвиг Своје љубави с највећим одрицањем сама Себе и пожртвовањем. Он је био без гријеха, није му требало, као нама, да се

СИОН.« Б р . 41.

бори са страстима и саблазном, али, по Својој човјечјој природи Он је иретриио свакакве потребе и труд, па најпослије, и смрт на крсту, да задовољи мјесто нас Божјој правди. И он је, као човјек, пред Својим страдањем, осјећао потребу, да Га укријепи и утјеши анђео (Ј1ука 22, 43.). Па како ћемо ми исиунити дужност љубави према нашим ближњима? Шалом и свирк&м, као што се то ради на добротворним забавама? — Нипошшо ; потребни су и наши лични напори. Да се искрено корисги ближе њима, треба да ограничимо своје потребе и удаллшо раскош, јер тако захтијевају хришћанска скромна мудрост и духовна сиромаштина. Само ћемо на тај начин бити слободни у избору средстава при доброчинству, јер их већину ждере наше грјешно тијело са својим насладама. Нама требају духовне врлине: стрпљење, смјерност, благосг, да поднесемо неиравду од људи, који су зли и неблагодарни, да. опростимо уврједе нападачима, који увијек мрзе пр&вб и с подвигом доброчинство. Овдје се ми сретамо с вјером у Христа, Божјег Сина, Који просвјећује наш ум чисти и ублажује наше срце, 9 преко св. тајана Он нас чини учасницима Божје љубави, која нас чини способнима да „се радуЈемо (без зависги) с онима, што се радују и илачемо (без језуитизма) с онима, који плачу" (Рим. 12., 15.). А то значи, да у колико је Хришћанство религија љубави, да је у толико још прије религија вјере. Као што нови мислиоци одричу старозавјетној религији љубав, кад доказују, да је она религија само страха и казни, тако исто Хришћанству одричу правду и иравосуђе, кад га називају једино религијом љубави. И заисга Исус Христос за Свога живота на земљи није никога корио због пријеступа како у опће против закона, тако и лично против Њега сама. Тако напр., кад су ученици од Њега тражили да допусти огњем с неба спалити негостољубиво оамарјанско село, по примјеру пророка Илиј.е, Он им је одговорио: „не знате, каквога сте ви духа" (Лука 9., 54—55.)= Шта то значи ? — Не то, да но духу Христову морају остати без казни сви они, који ошгете и преступници, већ то, да је вријеме Његова живота на земљи било вријеме, кад се вршило искупљење рода људског, а не суда. Он је рекао: „Ако ко чује моје ријечи и не повјерује, ја га не ћу судити, јер сам ја дошао не да судим свијету,