Srpski sion

С тр . 708.

СРПСКИ СИОЕ".

В р . 42.

доба овако: „Апостол је рекао подоклетх сгп сквп^ вк1ти един^А жжм — рекаоје то -без примене на садање доба, јер се то већ вишеГу Цркви не врши, будући да енископу приличи да је украшен савршеном свегошћу и чистотом." 5 А свети Григорије Богослов примећује, „да су се епископи бирали и да су се морали бирати у првоме реду из људи монашкога сталежа, који нису свезани брачним узама." 6 Услед тога је на приом васељенском сабору у Никеји, приликом претреса иптања о свештеничком браку била мисао и"посто,јао предлог, да се већ тај обичај, који је био овладао у Цркви, узакони позитивним правилом, те да се изрече, да сви епископи имају бити безбрачни. Али је тада било много препрека да се донесе овако правило, и то 1) што сталеж дјевственика или монаха, — из којега би се имали бирати епископи — у то доба још не беше савршено конституисан, а начин живота као и правила му још не беху тачно опредељена иозитивном установом, — што је учињено тек при крају четвртога века; 2) када би се безбрачност законом прокламовала, повукла би за собом захтев, да се сви ожењени нрезвитери, пошто се изаберу за, епископе, раставе од својих жена, а сабор је знао да би то за многе био веома тежак јарам; 3) да пак то тешко бреме стави на плећа свима презвитерима, евентуално целоме клиру, сабор је држао за још неудобније. управо непотребно и излишно. 7 Из наведених разлога, се Никејски сабор и ограничио на правило, — које раније споменусмо — да безбрачни епископи и у опште безбрачни клирици не смеју ни под качвим изговором имати у дому своме доведених женскиња (I. вас. прав. 3.). У недостатку нозитивног законског наређења, Црква се ипак строго нридржавала свога предања и старога обичаја, те је иостављала за еиископе људе нежењене, а већ у шестом веку државни закон источне цркве, анробирао је дотични обичај за позитиван закон. У Јустинијановим законима, где се говори о избору и постављању епископа, стоји, да се на основу сшарих отачких мредања епискони имају постављати у првоме реду између монаха, или ако се и бирају из белог свештенства, тада да се узимају неже5 Злат. бео. 2. на Јевавђ. од Јоана. 8 Св. Григорије у слову о св. Вас. Вел. 7 Сократ. 1, Ц,

њени или у крајњем случају такви, који су ожењени а немају деце, да би се по рукоположењу за епископе, лакше могли развести од својих жена. Ова. одредба иотврђена је неколико пута. 8 ИзТнаведенога види се, да и ако су ожењене презвитере посвећивали за епископе, да су то вазда чинили тек пошто су се ови развели од својих супруга. На послетку је шести васељенски сабор (Трулски у УП. веку) пронашао, да је могуће но истом предмету донети позитивно правило, које ће важити за целу Цркву за, сва будућа времена. Ево шта говори поменути сабор у евојем 12. правилу: „Дознали смо и то, да у Африци, Ливији и у другим местима, неки између тамошњих богољубазних предстојиика, продужавају живети заједно са својим "женама, и после обављ.енога над њима рукоположења, и тиме бивају за народ иредметом спотицања и саблазни. Пошто насто.јање наше гавним начином мора бити обраћено на корист нреданих у наше руке стада, установљујемо да у натред шога више пикако пе буде. И ово ми исказу.јемо, не да се укида или извраћа оно, што је апостолски установљено, него што се старамо о спасењу народа и о напредовању његову у добру, и да никаква љага на свештеничком чину не остане. Јер божанствени Апостол каже: све на, славу Божју чините; не будите на саблазан ни Јудејима, ни Јелинима, ни Цркви Божјој, као што и ја у свачему свима угађам, не тражећи своје користи, него многих, да се спасу. Угледа,јте се на мене, као и ја на Христа. А за кога се дозна, да шако шша учини, нека буде свргнут ." — Наведено је правило изложено тако, да решава нитаље о енископском браку како са историјске, тако исто и са каноничке стране. У првоме реду, сабор говори, да само у Африци, и у неким другим пре• делима епископи и то само неки нису остављали својих жена после рукоположења; према томе, противно од навода ;;'овога правила, нознато нам предање, односно правило, знало се и вршило се дакле у свима црквама; одступање од тога општега правила није се дозвољавало нигде и никаквим засебним правилом, обичајем или поместном црквом, већ се изнимно допуштало само неким епископима у иеким местима; у другоме реду, примећује Трулски 8 ЈпзИп. поу. 6, 1. 3. 5. — поу . 123, 29. — ћ. ео(1. Ј и8 1. 1, Ш. 3, 19.