Srpski sion

С тр . 706.

„СРПСКИ сион.«

Б р . 42.

Је ли нужно било, да нита онај, који зна не сано дела и речи, већ и саме мисли човечје ?! — А што је Христос овога и онога за веру питао, то је чинио не себе ради, већ народа ради: нека народ чује и зна да је Христос онај, који помоћи може; нека народ чује и зна, да само „ вера спасава", да је само „ ономе, који верује, све могу&е а . Христос Спаситељ је врло добро знао, ко је и каква је та жена, којој су јединца мрачном гробу носили. Знао је, да је она милости Божје достојна, помоћи Божје заслужна; а саме горке сузе њене, које је за сином, за јединчетом својим лила, Христа су молиле, да .јој помогне, да јој сина поврати; што јој је Христос — као што смо чули — и учинио. Ето вам, љуб. моји, данашљег св. јеванђеља; а наука и поука из њега за нас, каква је? Кратка: људи смо, смртни сио ; тело нам је слабо и трошно, часом на њега болест наиђе. Данас — сутра можемо се разболети, или ми, или когод од наших. У тој невољи тражићемо помоћи — поред лекара земаљска највише у лекара најмоћнијег, најбољег, у лекара небеског: у Бога. И Бог нам помоћи своје одрећи, ускратити не ће, Бог ће нам повоћ своју иружити, дати, али само у. том случају, ако помоћ ту својом вером у Бога заслужили будемо. Бог нас за веру нашу питати не ће, него ће нам веру у срцу нашем тражити. А из срца вером иуна, излазе само добра дела, Иа усадпмо и укоренимо, љуб. мо.ји, у срцу свом тврду веру у Бога јединога, Бога истинога, Бога свеможнога; и тада ће нас срце наше вући само на добра дела. А плата, а награда за добра дела јесте — милосг, помоћ Божја. Са тврдом вером у срцу не бојмо се, љуб. моји, болести ни своје, ни кога од својих, и не с.умњајмо се у милосг, у номоћ Божју. Та Христова је, Божја реч: „вера твОЈа поможе ти — иди с миром ." — Амин. Југ Станикић парох. Преглед дрквених уредаба о еветим тајнама. С руског иревео и попунио: Ст. С. Илкић. (Наетавак.) Правила старе Цркве не стављају у дужност свештенству, да мора ступити у брак, шта

више знамо, да су у старој Цркви многи свештеници проводили безбрачан живот. Црквени историчари нам тврде, да је у источној цркви већи део свештенства остајао у девичанству, али је то свагда чинио својевољно а никако по каквој нужди или позитивном закону.* Да је безбрачност црквенога клира била дозвољена, дознајемо пре свега т апостолских правила у којима се овако говори: „Од оних који су нежењени ступили у клир, заповедамо, да се могу женити, ако хоће, само чтеци и појци" (прав. 26). Према томе нежењених је било и могло је бити у клиру и то и на самим степенима свештенства. Та иста апостолска правила, осуђују оне свештенике који се гнушају брака као нечега нечистог, и дозвољавају свештеницима да, се не жене — али само у цељи иобожног иодвига (оС аахтја^). „Ако се који епископ или ирезвитер или ђакон или други из свештеничког именика, уздржавају од женидбе.... не ради вежбања у добру. него ради гнушања., заборављајући, да је све много добро и да је Бог створио човека мушко и женско, те зло говорећи осуђују створење, — такав или нека се поправи, или нека буде свргнут и искључен из Цркве", говори нам 51. апостолско нравило. Сабори и свети оци четвртога и следећих векова спомињу у својим правилима, нежењене свештенослужитеље (Неокес. 1., — I. вас. 3. — Васил. Вел. 88. — Анкир. 10. — Карт. 4. 81. — VI. вас. 3. 6. УП. вас. 22). Дозвољавајући свештенству да се жени, или по побожној потреби не жени, Црква се вазда придржавала начела, да сви они који ступају у клир, ако се желе женити имаји су своју жељу остварити законитим браком, али свагда ире посвећења, јер се после рукоположења за увек забрањивало ступати у брак. Ово се види из напред наведног апостолског правила, које дозвољава, само чтецима и иевцима ступати у брак пошто су већ увршћени у клир; те тако не само да је по рукоположењу забрањено ступити у брак презвитерима него и ђаконима те ипођаконима. Поменуто иравило тако се строго испуњавало, да се и нижим клирицима, иошто су увршћени у клир, није свугде дозвољавало да ступају у брак. Ово можемо закључити из правила IV. васељенског сабора, које говори : „Пошто је у неким еиархијама доиуштено чтецима и по* Совоиен. 5, 2.